Почетна » Пунолетство 5. октобра – од празника демократије до почетка пропасти Србије

Пунолетство 5. октобра – од празника демократије до почетка пропасти Србије

од admin
0 коментар

Последњих година расте број грађана који не мисле да је дан кад је пао Слободан Милошевић био почетак оздрављења, већ пропадања Србије, пише Ал Јазеера Балканс.

Ако је у Хрватској мајка свих питања “гдје си био ‘91.?”, онда је то у Србији до пре неколико година било питање: “Где си био 5. октобра?” Готово сви који су тад били старији малолетници, па надаље, имали су неку своју причу везану за тај датум пре 18 година.

Данас су те приче утихнуле, а за оне који овог октобра славе пунолетство, али и оне годину дана млађе, који припадају последњој “бабy боом” генерацији у Србији (те 2001. године забележен је последњи већи скок наталитета у Србији, који се делом приписује вери у боље сутра), 5. октобар 2000. године нема готово никакав значај.

За Луку М., на пример, 4. октобар је много значајнији датум. Тог дана је рођен овај београдски средњошколац и ове године је прославио пунолетство. О једном од највећих догађаја у новијој политичкој историји Србије, како они који су у њему учествовали и који су га организовали воле да кажу, не зна пуно. Тај му догађај значи колико и деци рођеној шездесетих и седамдесетих година прошлог века 29. новембар. Заправо и мање, јер је 5. октобар радни дан, осим ако не „пада“ за викенд.

“Знам да је тада пао Слободан Милошевић. Прва асоцијација су ми протести испред скупштине. Ваљда због бомбардовања”, каже за Ал џазиру.

Од оног што су му родитељи причали, памти да је тог дана читав град био блокиран, да није било лако пробити се до породилишта.

Ни годину дана млађем Кољи Р. поменути датум не изазива неку посебну емоцију, иако су његови родитељи тада били на улици и како каже, учествовали у протесту. Њему је асоцијација на тај дан стиснута песница, симбол Отпора, организације младих која је имала једну од кључних улога у рушењу Милошевићевог режима, а коју је виђао на фотографијама из тог периода.

Ни Лука ни Коља нису у школи учили ништа о 5. октобру. Да јесу, можда би им неки професор причао како су тог дана стотине хиљада људи из читаве Србије дошле у Београд на протест против режима тадашњег првог човека тадашње државе Савезне Републике Југославије, који није хтео да призна победу опозиције на председничким изборима и мирно преда функцију.

Можда би чули да то није било само просто незадовољство радом власти, у смислу лоше економске ситуације, незапослености, корупције и слично. Тада су људи устали и против политике која је Србију довела у сукоб са најјачим војним савезом света, против политике ратова и изолације, против константног подизања улога – од нефер изборних услова до бруталне крађе избора, од гушења слободе медија, до убијања новинара и политичких противника, од ратова и злочина на туђој до ратова и злочина на својој територији. Нису се смањивале пензије и плате, него се нису исплаћивале, а и кад јесу, биле су обезвређене хиперинфлацијом. На превару је отимана уштеђевина грађана.

Рекли би им да су грађани прво на изборима освојили власт, али да се с тим није сагласила Савезна изборна комисија, која је објавила да кандидат опозиције није освојио потребних 50 одсто гласова у првом кругу, ни Савезни уставни суд који је потом поништио гласање, што је значило или понављање избора или останак Милошевића на власти још две године до краја мандата. Па су одлучили да победу потврде на улици. Причали би им и како је било толико људи да ни полиција није могла да их заустави док су пробијали барикаде на путевима до Београда, као што није могла ни да спречи каснији упад у скупштину Србије и друге институције. И како је ноћ између 5. и 6. октобра била једна од најдужих, јер се страховало да би режим по мраку, кад се грађани разиђу, могао да се реорганизује и поново преузме власт. И да су зато многи остали на улицу целу ноћ. А они би можда питали зашто се каже да 6. октобар никад није освануо, иако је тог дана Милошевић на ТВ-у признао пораз.

„Мислим да је за моју будућност битније шта се десило 5. октобра, него, на пример, каквим су есцајгом јели Стефан Немања и Фридрих Барбароса кад су се састали, што сам имао прилике да чујем у школи”, озбиљно ће Коља.

Ни његови родитељи вероватно више немају жељу да му причају о усхићењу које су тада доживели и разочарањима која су уследила у годинама после.

Последњих година мења се перцепција многих грађана о том датуму. Ако су га некад доживљавали као прекретницу на путу до боље Србије, прошле године је чак петина грађана Србије, како је показало истраживање Центра за слободне изборе и демократију (ЦеСИД) сматрала да је то почетак пропадања Србије, а годину дана раније то је мислило чак 25 одсто грађана.

За промену односа према петооктобарским променама Бојан Клачар, извршни директор Цесида види неколико разлога.

„Један је оно што можемо звати изневереним очекивањима. Тада је био један велики налет ентузијазма, грађани су веровали у промене које је најавио 5. октобар, али велики број најављеног није урађен до краја и то је разлог што неки почињу да праве отклон од тековина 5. октобра“, наводи Клачар.

„Други разлог је тај што је већ након две-три године дошло до поделе и распада ДОС-а, коалиције која је победила Милошевића, а на то се надовезао и трагичан случај убиства премијера Ђинђића. Трећи разлог је, може се рећи, демографски. Ми сада у истраживањима имамо велики број младих људи који на 5. октобар не гледају на исти начин као њихови родитељи, пре свега што о томе нису најбоље информисани, нити су у томе учествовали“, додаје.

„Четврти разлог је другачија политичка клима у држави. Сада имамо на власти људе којима 5. октобар није датум око којег се окупљају. Тај дан се данас промовише као датум када су неки људи запалили скупштину и опљачкали неке вредне ствари из ње. Дакле, креиран је један наратив који је умерено или изразито негативан према 5. октобру. Имајући у виду да странке које су сад на власти имају већинску подршку, логично је очекивати да они који гласају за њих такође не гледају благонаклоно на догађаје од пре 18 година“, објашњава Клачар пад подршке дану који за који се и данас каже да је донео демократске промене Србији, иако се многи и не би с тим сложили.

Уосталом, највећи број грађана Србије, према поменутом истраживању Цесида из јуна прошле године, њих око 40 одсто, на питање о дометима петооктобарских промена одговара да је све остало исто само су једни заменили друге. Ипак, да ли је све остало исто?

За почетак, нема више санкција међународне заједнице, храна и одећа купују се претежно у радњама, уместо на картонским уличним тезгама, а кад се проба смеђа течност у флашама „Цоца-цоле“, не размишља се о количини октана, него шећера у њој. Број нула на домаћим новчаницама стагнира готово две деценије, а девизе су исто толико у слободној продаји. Инфлација је у границама европског просека, пензије се исплаћују редовно.

Постпетооктобарске власти нису успеле да испуне све ставке из свог „Уговора с народом“, објављеног уочи избора за председника СР Југославије, савезни и војвођански парламент и локалне самоуправе, али неке од важнијих јесу, иако се то данас можда олако заборавља.

Баш као и чињеница да су, како каже Клачар, кључне петооктобарске тековине данас мање више усвојили готово сви актери на политичкој сцени Србије. „И данас владајуће СНС и СПС су прихватиле већину идеја за које су се залагали људи који су изнели 5. октобар. Ту пре свега мислим на чињеницу да су се све те странке окренуле европским интеграцијама , сарадњи са западним земљама на неким мирним основама, и одржавању стабилности у региону“, додаје Клачар.

Не заборавља се, међутим, да су и представници демократских власти наставили са гомилањем функција, да нису отворили досијее тајних служби, да су тајкунима, који су први милион стекли у Милошевићево време, омогућили да јефтино купују фабрике у процесу приватизације, правећи их још богатијим и да су упорно избегавали да донесу закон о пореклу имовине, док се многима од њих она необјашњиво брзо и лако увећавала.

Отуда можда и не чуди што у анкети једног дневог листа ових дана неки студенти кажу да су им родитељи или баке и деке причали да се деведесетих година прошлог века живело можда и боље него данас. И поред рекордне хиперинфлације, несташице свега, ратова…

Потписнику ових редова пре пар година један од оних које социолози зову губитницима транзиције објаснио је зашто му је деведесетих било боље него после 5. октобра. Тада је био запослен у друштвеном предузећу и иако му је плата била мизерна, стаж му је, тврдио је, редовно уплаћиван и имао је оверену здравствену књижицу. Ако и није био на принудном одмору, могао је да узме боловање и да оде у неку шверц туру да допуни кућни буџет. Ишао је једно време у Мађарску или Бугарску и доносио храну, а после у Грчку по алат и шрафове, које је продавао на пијаци. По тури је био добар 200 марака, а већ са 100 је могао да „састави месец“. После је предузеће приватизовано, он је постао технолошки вишак, и почео да продаје воће на пијаци да би преживео. И молио се богу да га здравље послужи док не испуни услов за старосну пензију, пошто здравствену књижицу више није имао. А 100 марака више није било довољно “од првог до првог”.

Није мали број ни оних којима је живот после 5. октобра кренуо на боље. Душану (50), петооктобарске промене нису пресудно утицале на стандард, јер је и пре и после радио за приватну фирму, у којој се плата добијала према резултатима. Ипак, признаје да је после 2000. било позитивних промена. “Нисам само ја у питању. Многима око мене није било добро тих деведесетих, па ни мени није могло бити свеједно због тога. Касније је многима у мом окружењу кренуло на боље”, објашњава.

На догађаје од 5. октобра 2000. са дистанце од 18 година гледа као неку врсту договора о примопредаји власти. “Па јел некоме од оних који су до тада водили земљу фалило нешто после 5. октобра? Јел неко одговарао за нешто?”, поставља реторичко питање.

“Или је проблем што ови који су тада узели власт нису знали шта ће с њом. Као кад дете од три године тражи играчку за децу од 12-15 година и онда кад му даш, оно не зна како се користи. И на крају смо дошли до тога да нам земљу данас води Б постава из деведесетих”, сликовито објашњава.

Добар део опозиције, коју чине и странке победнице 5. октобра или њихове наследнице, 18 година касније покушава да грађане убеди да је данас слична ситуација као пре 5. октобра. Да је власт опет у рукама једног човека, да мафија поново убија на улицама, да постоји цензура у медијима, да млади опет одлазе из земље. Бојан Клачар из Цесида, међутим, сматра да се те две ситуације не могу поредити.

“Колико год да има неких сличности данас са неким периодом пре 5. октобра, ипак 1999. или 2000. година нису упоредиве са 2018. Ради се о изразито другачијем контексту. И политичком, економском, социјалном. Те 2000. године су тек делимично биле саниране последице НАТО бомбардовања. Две године уочи тог датума, било је огромних проблема и злочина на Косову, рат у БиХ је завршен пет година пре тога. Није упоредиво и мислим да опозиција греши што на неки начин покушава да преслика ту петооктобарску атмосферу на данашње прилике”, каже Клачар.

“Не постоји сличност у још једном аспекту – политички ентузијазам грађана, који данас нису толико активни као тада. Заиста је све то што што се дешавало деведесетих релативно лако је могло да окупи велики број људи да се супротстави свему томе него данас када већина од тих ствари не постоји и подразумева се некако да смо их освојили. Осим тога, тада је Србија имала снажнију опозицију и цивилни сектор и снажнију подршку страних актера, што је стварало предуслове да се људи брже и лакше организују”, објашњава Клачар, напомињући да није реално да ће се логика политичког организовања какво је било 5. октобра 2000. два пута поновити на идентичан начин.

“Људи су тада веровали да после десет година владавине једне особе и једне странке постоје неки људи који се у политици нису укаљали и да им треба дати шансу и подршку. Вероватно се и ту крије и део разлога за садашњу ситуацију, јер је велики број грађана уложио поверење у неке људе, а они нису испунили оно због чега су изабрани”, каже Клачар.

Ово последње можда је и кључни разлог што данас многи 5. октобар уписују на листу историјских датума када је Србија још једном успела да пропусти прилику да уради нешто добро.

Ал Јазеера Балканс/Данас

Можда ти се свиди

Оставите коментар

twenty − 3 =