Да се у нашим крајевима клима полако мења, да из континенталне клизимо ка медитеранској, јасно је свима који се баве биљном производњом. Чини се да је од свих ових климатских неприлика најугроженије поврће које се у Србији гаји на површини од 87 000 до 100 000 хектара, а очекивани принос, када се сабере род свог поврћа, више од један милион тона. Тим послом бави се 14 хиљада специјализованих пољопривредних газдинстава.
Прошле године Србија је извезла 126.616 тона свежег и прерађеног поврћа у вредности од 134,6 милиона евра. Купцима у иностранству највише смо продавали смрзнути кукуруз шећерац, грашак, паприку, као и свеже и прерађене краставце. Иствремено, из иностранства смо највише куповали кромпир, парадајз, пасуљ. На увоз поврћа потрошили смо 185,8 милиона евра. Забележен је велики губитак, јер нам сваке године суша „обере“ од 10 до чак 50 одсто рода. Повртари су и ове године „обрали“ велике губитке – за првих шест месеци ове године Србија је од извоза поврћа зарадила само 56,3 милиона евра.
Постоји неколико начина да се реши проблем, а један је наводњавање. Од укупно 3,4 милиона хектара, колико је пољопривредних површина у Србији, током прошле године наводњавало се тек 1,5 одсто, односно 52.236 хектара на којима се највише гаји поврће. Овај поступак само делимично може да помогне и само за неке повртарске врсте. Поред тога што поскупљује производњу и до 30 процената, код неког поврћа не даје очекиване резултате. Баште под кровом су боље решење, јер у њима може, у зависности од опремљености објекта, да се контролишу влажност и температура. Али, таква производња је веома скупа и исплати се само за рано пролећну и зимску производњу. Поштујући принципе смене усева у времену и простору, уз одржавање плодности земљишта и увођење нових технологија гајења, поврће се на значајно већим површинама може производити у различитим облицима и типовима привременог и стално заштићеног простора целе године, а у баштама и на њивама са кратком паузом у време најајаче зиме. Трећа опција, а то је и светски тренд, је стварање сорти отпорних на сушу, раностаснијих, приноснијих и измена рокова сетве, јер године уназад су показале да у пролеће и јесен влажност и земљишта и ваздуха није толико смањена да угрожава повртарску производњу.
Министарство пољопривреде игнорисањем проблема и неделовањем, свесно уништава рад института, струка се не пита ништа, а истовремено се узимају кредити за заливне системе који се не виде. Канали су запуштени, одводи, неприступачност електричне мреже за пумпе, цене репроматеријала за повртарску производњу су превисоке, откуп је неорганизован, заштита биља некотролисана, због чега нам враћају робу са граница ЕУ и низ других проблема. Са друге стране трговцима је омогућен неконтролисан увоз свега, без јасне контроле квалитета. Од извозника хране смо постали увозник, и то нас за првих 6 месеци ове године кошта 600 милиона еура, плус губитак у производњи од преко 640 милиона еура.