Поштовано моје Министарство културе
Припала ми је ничим заслужена част да ми се колективно обратите, онда и одговор мора бити такав. Надам се да вам не смета што вас сматрам својим.
Ерго, заговарајући културу дијалога, у првој реченици моје ставове и мишљења проглашавате тенденциозним, површним, злонамерно острашћеним, неутемељено критизерским, безобзирно омаловажавајућим…
Фали још да сам класни и народни непријатељ, да не верујем у свету и не верујем у свету и непорециву идеју партије и да песме о вољеном вођи не певам ни са убеђењем ни довољно гласно и хоп, ето ме у на сунцу окружен камењаром. Срећна нова четрдесетосма, другови и другарице из Министартсва културе и фискултуре.
Да ли ви то мени, са том количином непорециве елоквенције ускраћујете право на властити став и мисао? Зато што сам се, о темпора о морес, усудио да помислим да новац који сте добили у буџету за ову годину није довољан. Ја говорим како сте добили мало и недовољно, ви хорски и унисоно кличете како сте добили више него што вам треба. Зато моји ставови представљају „коризовно подривање и српске културе и његог свеприсутног и опште примећеног бољитка“. Па не просипам ја, даме и господо, амонијак и фосфорну киселину.
Сад иду непорециви аргументи са ваше стране. Народни музеј, Музеј савремене уметности, позориште у Врању. Па то нико није негирао ниједног тренутка. Јесте, извукли сте из индуковане коме ове три значајне институције и вратили их грађанима Србије. Хвала. За једанаест година. Свеједно, хвала.
Онда опет иде шта је пројектовано, шта се пројектује, шта се ради и шта ће се градити… Лепо. Можда да неко преко викенда испројектује и зграду опере па да у понедељак продамо карте за прву премијеру, као ономад за метро.
Напокон долазимо до списка онога што је урађено. Десетине обновљених културних институција широм Србије, укључујући Завичајни музеј у Руми, адаптација дела дома у Ковиљачи, дигитални пројектор у Дољевцу.
Трагично или комично. Одлучите сами. Као и торжествена отварања пешачких прелаза и кружних токова.
Драго моје Министарство
Шест или седам промила су промили, из које год визуре да их посматрате. Са позиције 14 милијарди динара или 140, свеједно, све док то представља хиљадите делове нечег, то није буџет, уврељиво је и недовољно.
Не знам колика су и колика ће бити, како ви кажете, неповучена средства, кад ћете их повући, од кога, коме ћете повући, опет је то неки магловити и неизвесни футур… Баш као и аргумент да су за ову и наредну годину Чачак и Ужице проглашени српским културним престоницама. Па Чачак је то тек двадесетак дана. Ваљда је ред, уз најбоље жеље, да сачекамо крај године и говоримо о резултатима тог столовања.
Наравно да вас нећу назвати незналицама, бирократама, партијским чаушима и страначким послушницима, убеђен да међу вама има врхунских стручњака и људи са добрим намерама, без обзира што сам након 40 година бављења културом у виду заната, творећи је и живећи од ње, према мери сопственог образовања и талента, назван неутемељеним критизером, безобзирним омаловажаватељем, корозивним подривачем. Јесте ли ове епитете нашли у комшилуку, у архиву Борбе и Комуниста или сте их сами смишљали?
Завршићу овај одговор са најбољим жељама, теби моје драго, скомно и дароносно Министарство. Надам се да вам не смета што вас и поред овог нагласја сматрам и зовем својим. А то што вам од тих силних паруштина претекне, поделите поштену Епсу, Србијагасу, Министарству војном и болесној деци. Будите правични у тој расподели. Нека иде на равне части.
За крај, оставићу вам скромни списак онога што сам као своје каменчиће уградио у кућу српске културе. Дакле, урадио и завршио.
Двадесет драма, шест романа, десет филмова, три тв серије…
Нећу рећи ни реч о томе шта планирам. Неумесно је и не зависи само од мене.
Ово ће остати иза мене. Наравно, то се не може мерити са вашим доприносом али нека ипак остане мали писани траг. Као дечије распеће у снегу.
У мени, колико год ви то погрешно тумачили, немате непријатеља, драго моје Министарство.
П. С. Нема већег непријатеља слободе од задовољног и срећног роба.
Синиша Ковачевић
