Како ствари тренутно стоје, не би толико било погрешно рећи да Србија више нема ниједног савезника међу земљама бивше СФРЈ. Последња у низу то је демонстрирала Црна Гора слањем свог изасланика на обележавање “Олује”, иако је реч о земљи која је са Србијом најдуже била у заједништву, све до 2006. године.
Међутим, она није усамљени случај, јер свако мало то показују и остале, некада братске државе, у првом реду Хрватска са којом, ни после више од две деценије од разлаза, заједнички језик као да не постоји. Једино где нема превише таласања је у односу Србија-Словенија, мада и ту, ако се “загребе” мало дубље, постоје ствари које би могле да се поправе.
Шта је разлог томе, и да ли је Србија “дежурни кривац” свима и за све, или је можда реч о политичкој игри у којој сви, без изузетка учествују? Да ли је “србофобија” нешто што је свим тим земљама заједничко, и на чему су, неки мање а неки више, и изградили своје државе?
За докторанда Факултета политичких наука Бобана Стојановића, “србофобија” није баш присутна у свим односима, али тамо где је има, прилично је “појачана”.
– У Хрватској можда понајвише, нарочито у одређеним тренцима и готово у свакој изборној кампањи. Слично је и у БиХ, али чини ми се да су ти посреди више унутрашњи проблем Срба и Бошњака, који се преливају онда и да односе Србије и БиХ, што је негде и очекивано, с обзиром на то да Срби, нарочито ако говоримо о РС, желе припајање Србији – каже он.
Словенци нас све „пустили“
Наводи и да је Црна Гора своју државу изградила на дистанци од Србије, док су односи са Македонијом понекад тензични, нарочито имајучи у виду смену старог режима, који је Србија подржавала, док са новим то иде мало теже.
– Једини су Словенци који су једноставно решили да све југословенске државе “пусте”, и за себе направе пристојну земљу за живот – наводи он.
По његовом суду, политика и политичке игре и користи су нешто што је пре свега мотив за прављење сталних тензија, неслагања, препуцавања, и да те методе користе годтово сви. Да ли да би добили изборе, “маскирали” неки проблем, правили тензију како би пажњу скремнули на друге ствари… Шта год да је разлог, сви одреда користе ове методе.
– Све бивше државе СФРЈ користе односе са суседним земљама у политичке сврхе, и све стварају непријатеље међу комшијама. И за Србију су Хрвати и Бошњаци увек добра тема за стицање политичких поена. Осноси са Србијом су исто то за Хрватску. Једноставно, сви користе популистичке обрасце, и по томе се нико не разликује – наводи Стојановић.
Свему томе, каже, доприноси и ратно наслеђе, јер су се сукоби на овим просторима дешавали релативно скоро, “па још ако имате емоције уз те сукобе”, то је прави рецепт за унтрашње политички успех.
– Морате да имате неке непријатеље које ћете да окривите за све, а још боље ако иде емоција уз то – истиче он.
Међутим, каже, добра ствар у свему томе је што грађани бивших Југословенских република међу собом имају много боље односе “него што нам их свима нама политичари сервирају”.
А шта су та спорна питања, и због чега се чини да је Србија у свађи са свима? Да ли је само она кривац, или кривице има и на другим странама?
Сталне тензије
Проблем са границом, несталима током ратова, имовином, мањинским правима, ствари су које се готово увек истичу када је однос Србије и Хрватске у питању. На све то, прозивке и једне и друге стране на разне теме постале су уобичајене, грубе речи не изостају, а количина протестних ноте које земље једна другој упућивале у једном тренутку се претворила у прави дипломатски рат.
Оно што је готово увек камен спотицања су обележавање годишњива попут “Бљеска” и “Олује”, коју Хрватска слави, а Србија жали, а незаобилазан је и Јасеновац као тема за размену “отровних стрелица”.
Тако, док Србија инсистира на томе да Хрватска треба да призна шта се у највећем логору на овим просторима десило, дотле хрватско руководство има нешто другачије виђење ствари, па би да утврђује утврђене чињенице, формира комисије, али не и да призна злочине над Србима. Са друге стране, Србија је за Хрватску агресор када је реч о ратовима деведесетих, који су за њу били одбрамбени.
Да би показала своју “моћ”, иако је говорила да неће, Хрватска је блокирала Србију у неколико наврата блокирала када је реч о отварању преговарачких поглавља са ЕУ.
Колико је дубока подељеност или, чак, мржња, говори и то што се у Србији данима водила полемика о томе ко ће за кога или против кога навијати на Светском првенству у фудбалу, које се играло у Москви.
Ратно наслеђе и његово коришћење
Ратно наслеђе из деведесетих година прошлог века и у односу Србије и Босне и Херцеговине игра велику улогу, на које најчешће политичари не престају да скрећу пажњу и подсећају.
Звецкање оружјем и прекрајање граница такође су нешто о чему се често говори, и то пре свега у контексту Републике Српске, односно њеној сталној тежњи за отцепљењем од Федерације БиХ.
Међудржавна граница између Србије и БиХ је такође што ће морати да се реши у перспективи.
Злочини у Сребреници, такође, сваке године отварају старе ране, и подстичу на свађе и разна тумачења
Свако мало, “прст у око”
Односи Србије и Црне Горе и пре, а нарочито након отцепљења, постају све компликованији. Како би учврстила своју државност, и што више се дистанцирала од Србије, Црна Гора је у питање довела и двојно држављанство, протерала ћирилицу као писмо, а свако мало јавља се проблем са српском мањином у овој земљи, које има готово исто колико и опних који се изјашњавају као Црногорци.
Да нешто дебело не штима можда најбоље сведочи 2016. година, односно дан када су одржавани парламентарни избори у Црној Гори, када је ухапшено више од 10 држављана Србије који су оптужени да су уз подршку Русије планирали да изазову нереде и оружане сукобе. Црна Гора је тада практично Србију оптужила да покушава да угрози законодавни и извршну власт у Црној Гори.
Осим тога, “прст” у око Србији било је најпре признавање косовске независности од стране Црне Горе, а након тога и њено чланство у НАТО. Бура у јавности се подигла пре извесног времена зашто што је Црна Гора своја два официра послала у мисију Кфора на Косово, а последња у низу провокација је учешће припадника Војске Црне Горе на обележавању “Олује” у Хрватској.
Нова гарнитура, нова политика
Србија и Македонија никада нису имале отворене спорове, или се бар није чинило тако. Томе је допринело што су се актуелна српска, а сада већ бивша македносна власт увек подржавале и лепо сарађивале, па није било већих трзавица. Међутим, пре око годину дана политичка ситуација у Македонији се мења, стара гарнитура одлази, а нова, на челу са Зораном Заевим убрзаним кораком креће да решава горућа питања.
Тада односи између две земље улазе у фазу захлађења, што се могло видети из ситуације када је Србија повукла своје дипломате из Македоније, са образложењем да је Македонија била офанзивна у деловању против органа и инстуција Србије. Да ли је то била само политичка игра, провокација или је заиста постојала таква опасност, није до краја познато, тим пре што се спекулисало се да је позадина могућност да Македонија, која је иначе признала Косово, подржи његов улазак у Унеско.
Међутим, за годину дана нове македонске власти, ова земља је успела да реши спор са Грчком око имена који је трајао годинама, добије оквиран датум за почетак преговора са ЕУ, и формални позив за чланство у НАТО. Све то, Србија је гледала из прикрајка, а поједини српски званичници говорили су да Македонији нема шта да се честита.
Такође, оно што се можда Србији не допада јесте што Македонија има јасан став када је у питању Русија и руски утицај коме се, за разлику од Србије противи.
Све у реду, али увек може више
Једина земља бивше СФРЈ са којом Србија нема “потресе” је Словенија, а и тамошњи и овдашњи политичари стално истичу како отворених и нерешених питања нема. Ипак, иако су Срби су у Словенији најбројнија мањинска заједница (око 50.000, а спекулише се и више од тога), нису признати као национална мањина немају школе на српском језику, не ради се много на очувању културног и националног идентитета, а мање је средстава и из фондова намењених националним мањинама.
Са друге стране, привредна сарадња је прилично је добра, прелази 1,2 милијарди евра, али није уравнотежена јер већи број словеначких компанија ради у Србији, него српских у Словенији, па је дефицит у трговинској размени око 300 милиона. Управо зато, у нашој јавности често се провлачи теза да словеначко тржиште није довољно отворено за српске фирме, или бар није онолико колико је српско за словеначке компаније.
Словенија је, иначе, земља која је признала Косово.
Лана Гедошевић Блиц
