Језива смрт осморо људи, који су живи спаљени у дому за стара лица у Барајеву, не може никако другачије да се назове него – државно убиство из нехата.
Иако се комплетан државни апарат два дана труди да скрене одговорност са надлежних служби на власника објекта и корисника дома, који је оптужен да је запалио ватру и тако изазвао пожар ширих размера, докази говоре и да власт није радила посао за који је плаћамо. Наиме, иако је рачун фирме на коју се води дом био годинама у блокади, надлежно Министарство за рад, борачка и социјална питања, издало је 2021. године дозволу за рад. Поред овога, тим актом прекршен је и Правилник о ближим условима за почетак рада и обављање делатности установа социјалне заштите за смештај пензионера и других старих лица, јер, између осталог, до објекта не постоји одговарајућа саобраћајна комуникација, не поседује одговарајућу канализацију, а у самом објекту било је смештено далеко више особа него што је капацитет дозвољавао. Такође, јавност није обавештена ни када је последњи пут обављен инспекцијски надзор у овом дому, као и када је проверено да ли су тренутно запослени оспособљени да реагују у свакој ситуацији. То је једно од кључних питања за безбедност корисника домова за старе, зато што је правило да се у документацији за добијање дозволе за рад фиктивно пријављује потребан број стручних лица, а у стварности бригу о најугроженијим људима воде приучени кадрови.
После трагедије у Новом Саду постало је јасно да је безбедност грађана Србије, због корупције и немара угрожена на сваком кораку. Трагедија у Великом Борку то је и потврдила. Не постоји ниједна област живота у Србији коју власт СНС и СПС није уништила и за коју може да се каже да је уређена по законима, а не по коруптивном, мафијашком правилу да је профит људи блиских власти увек изнад интереса народа. Зато Србија центар захтева да надлежно јавно тужилаштво хитно покрене поступак утврђивања одговорности надлежног министра Немање Старовића због несавесног обављања законом предвиђених дужности, али и претходне министарке Дарије Кисић, јер је за време њеног министровања извршено правно насиље и овај, а ко зна колико још таквих објеката у Србији, добио лиценцу за рад. Њихова одговорност за ову несрећу није ништа мања него одговорност Горана Весића за пад надстрешнице Железничке станице у Новом Саду. Људи, који су страдали у Великом Борку и њихове породице, не заслужују мање правде од мученика из Новог Сада.
