Једино са чим би Вучић данас, пред годишњицу трагедије у Новом Саду, требало да изађе пред грађане је текст његове неопозиве оставке и одлуке да се повлачи из политике.
Само та чињеница да ни после годину дана од пада надстрешнице на Железничкој станици у Новом Саду није започело ниједно суђење била би довољна да он поднесе оставку због отворене компромитације истражних радњи и онемугућавања правосудне гране власти да заврши истражни поступак и јавности предочи чињенице о корупцијској омчи о врату Србије. Уместо правде за жртве, народ је годишњицу трагедије дочекао у непроглашеном ванредном стању после Вучићевог пузајућег државног удара, који је, као ненадлежна институција са сконцентрисаном политичком моћи, извео у кључним министарствима и правосудним органима. Чак је оптужио и Тужилаштво за организовани криминал због дизања оптужнице управо за оно што је сам извео и тиме „убио“ и последње остатке правне државе.
Поред овога, скандалозни правни пресек годину дана после трагедије од три тужилачка поступка и ниједног осумњиченог лица у затворској или притворској ћелији, без сумње је последица изазване блокаде правосудних институција, сукоба судова са тужилаштвима, али и изјава представника режима о потенцијалним кривцима. Пре само месец дана председник Вучић је „аболирао“ бившег министра Весића, као једног од осумњичених, рекавши да му је жао што није присутан на отварању пруге Нови Сад-Суботица, али да ће „бити прилике“. Свакодневно лансирање у јавност теорије о наводном терористичком акту у Новом Саду несумњиво показује страх од откривања истине о тешкој корупцији која води до врха режима и самог Вучића. Управо он је од почетка скретао истрагу са правог пута, прво изјављујући да једино надстрешница није реконструисана, па на крају инсинуирајући одговорност некаквих „терориста“.
Свакодневни протести грађана, студената, просветних радника и академске заједнице, као и иживљавање батинаша са и без униформе, пуцање на народ звучним оружјем, хапшења људи који не пристају да ћуте, страх и уцене не могу да буду начин живота у држави која је, макар декларативно, у статусу придруживања ЕУ. Зато је текст оставке једина порука коју би Вучић и његови „јунаци“ из СНС требало да упуте грађанима пред 1. новембар, дан када ће већинска Србија жалити 16 жртава њега и његовог корумпираног државног апарата, а он им се наругао из Узбекистана упитавши да ли се тај дан игра нека утакмица.
