Након златног доба Србије, председник нас припрема за још златнији период. Након најаве председника, Влада Србије усвојила је Уредбу којом се ограничава маржа за 23 групе производа, на максималних 20%, која ступа на снагу сутра. Према очекивањима министра финансија, производи у малопродаји би требало да масовно појефтине.
Намеће се питање, чему такве мере кад смо већ у златном добу. Према статистици Министарства трговине, пре само две године, грађанину Србије са просечном зарадом (који је имао среће да буде у оних мање од 30% запослених који примају просечну или већу зараду) је фалила још петина плате да би могао да приушти просечну потрошачку корпу. У целој 2025. просечна зарада је довољна да се приушти просечна потрошачка корпа. У привреди којој тако добро иде, да грађани могу за две године да купе 20% ствари више, делује непотребно посезати за драстичним мерама као што је ограничење слободне трговине.
Све изгледа идеално, осим када није! У реалности, привредни раст Србије је са пројектованих 4,5% срозан на 2,75% са тенденцијом слободног пада. Зато је инфлација у расту. Грађани најбоље знају да ли после вишегодишње инфлације, могу да купе упадљиво више производа или се њихова куповна моћ смањила.
Нажалост, демагошке фразе нису довољне да зауставе пад стандарда грађана. Чак ни када су унете у текст Уредбе. Тако одредба о обавези трговаца да обезбеде доступност свих производа чије су марже ограничене, осим као пароле, нема никакву употребну вредност. Министарство је требало да одговорније уради свој посао, уз сво разумевање да се радило на брзину. Наиме, Уредба има иманентну мањкавост, која ће учинити упитним њено спровођење. Није дефинисала шта сматра маржом, односно да ли се ограничење односи на бруто или нето маржу трговаца. Уколико се ограничење односи на бруто маржу теоретски се може доћи до појефтињења које је најавио министар финансија. Али се доводи у питање одрживост пословања трговаца. Такво ограничење много смисла нема, јер доводи у питање опстанак трговаца и неминовно ће узроковати несташице. Једино економски рационално може бити ограничење нето марже трговаца, међутим ефекти појефтињења у том случају неће бити видљиви.
„Од зла оца и још горе мајке“ као што народ каже – ко је Уредбу најавио, није се могло ни очекивати боље. Србија центар истиче да је Србији потребна промена економске политике, коју постојећа власт огрезла у криминал и корупцију није у стању да изведе. Узрок високих цена нису високе марже трговаца, већ монополи које су формирали појединци блиски власти и злоупотребе тржишта, којима би други државни органи (попут Комисије за заштиту конкуренције) требало да се баве. У земљи уништених институција и све огољеније тираније, ово нису реална очекивања. Због тога промена режима остаје алфа и омега решења постојеће политичке, економске и друштвене кризе у Србији.
