Као датум регистрације предузећа у Мађарској у званичном регистру те земље наводи се 12. фебруар 2021. године.
Као главна делатност новог предузећа у Мађарској наводи се трговина гасом. Међутим, поставља се питање зашто је Србијагас морао да оснива предузеће у другој земљи имајући у виду да се у оснивачком акту Јавног предузећа већ наводи спољнотрговински промет као једна од делатности. То значи да Србијагас из Новог Сада, где је седиште тог јавног предузећа, може да тргује у било којој другој земљи.
Према подацима из мађарског регистра, предузеће је основано са нешто више од осам хиљада евра, што је почетни, односно уписани капитал. Ново предузеће значи још једну функцију за директора Србијагаса Душана Бајатовића који се наводи као члан Надзорног одбора, док се као овлашћено лице наводи Драган Вучур извршни директор Србијагаса за комерцијалне послове. Обојици је то једна од бројних функција у предузећима у којима Србијагас има делимично или потпуно власништво.
Ко је и када дао дозволу?
Да би било које јавно предузеће основало зависну фирму, по Закону о јавним предузећима, неопходно је да то одобри Надзорни одбор.
Председник Надзорног одбора Србијагаса је Муамер Реџовић није одговорио на наше питање због чега је основано предузеће и Мађарској и када је Надзорни одбор донео такву одлуку донета одлука о основању предузећа у Мађарској.
На питања о оснивању ове фирме није одговорио ни директор Србијагаса Душан Бајатовић.
Питања смо упутили и Влади Србије јер је оснивање новог предузећа морало да буде ставка у плану пословања за ову годину који Влада мора да одобри. Подсетимо међутим да је тај план Србијагаса почетком фебруара надлежно Министарство енергетике одбацило као непотпун, а предузеће у Мађарској основано је 12. Фебруара 2021.
Међутим, из Владе Србије већ два и по месеца нисмо добили одговоре на питања да ли је и када усвојен план пословања Србијагаса.
Највећи проблем када је реч о оснивању новог предузећа представља контрола рада Србијагаса, чији су огромни дугови не тако давно пали на терет грађана Србије.
Ту контролу готово немогућом чини цела мрежа фирми у којима Србијагас има делимично или потпуно власништво.
Компликована мрежа фирми
Србијагас је под изговором светске економске кризе, али и реализације Енергетског споразума са Русијом, још за време претходне власти почело да оснива, купује и преузима друге фирме.
Тако је примера ради, због дугова за гас, Србијагас преузео велике фабрике попут Азотаре, МСК из Кикинде, Стаклару. У једном тренутку Србијагас проширује делатности чак и на производњу пилића тако што 2010. купује компанију Агрожив и то уз објашњење да тиме спашава српско тржиште од монопола страних фирми. О резултатима овакве пословне политике говори то што је Стаклара још једном неуспешно приватизована, Азотара је у Стечају, као и Агрожив.
Према последњем доступном финансијском извештају које показује пословање Србијагаса и повезаних фирми из 2019, то јавно предузеће има једанаест зависних предузећа у земљи и иностранству, тачније у Црној Гори и Републици Српској. У свим тим предузећима је Србијагас једини или већински власник.
Осим тога има осам придружених предузећа, међу којима су и она формирана на основу Енергетског споразума са Русијом из 2008. У овим предузећима Србијагас је мањински власник. Једно од тих предузећа је и Соутх Стреам Сербиа основано у Швајцарској, али и ћерка фирма Гастранс у Србији – то су предузећа преко којих је грађена српска деоница прво Јужног, па Турског, односно Балканског тока и преко којих ће се убирати таксе од транзита гаса кроз Србију, па тек потом делити акционарима- Гаспрому 51 посто, а Србијагасу 49 посто.
У свим овим предузећима Србијагас има своје представнике у руководству, које именује директор Србијагаса и који за те функције добијају одређене надокнаде.
Тако примера директор Србијагаса Душан Бајатовић, функционер СПС-а, важи за најплаћенијег јавног функционера са примањима од готово 34.000 евра месечно као директор јавног предузећа и уједно један од руководилаца низа руско- српских фирми: Соутх Стреам Сербиа, Гастранс, Согаз, Подземног складишта „Банатски двор“, Југоросгас.
Ни Србијагас није под контролом
Србијагас већ годинама на одговара на питања новинара Инсајдера о пословању тог предузећа. Тако су без одговора остала бројна питања о улагањима стотина милиона евра у изградњу мреже дистрибутивних гасовода у Србији и о изградњи српске деонице Балканског тока.
Подсетимо, према истраживању Инсајдера објављеном у серијалу „Политика као бизнис, држава као партијски плен“, српска деоница гасовода плаћена је изнад сваке цене, а Србијагас је као подизвођа српско- руске фирме Гастранс ангажовао низ домаћих фирми као под-подизвођаче без тендера и јасних критеријума.
Међу под-подизвођачима Србијагаса нашле су се баш фирме које су последњих година ангажоане на готово свим највећим државним пројектима.
Да не постоји контрола пословања Србијагаса можда најјасније показује пројекат гасификације Србије.
Осим што су послови додељивани мимо закона, извештај двојице чланова Надозорног одбора Србијагаса из 2017. и извештај директора за инвестиције достављен Душану Бајатовићу из 2018. показују да Србијагас плаћа и за незавршене послове.
Подсетимо, Инсајдер је још 2013. године у серијалу „Енергетски (не)споразум” објавио истраживање о томе да се ови послови додељују мимо закона о јавним набавкама, али истрага о тим пословима коју води Тужилаштво за организовани криминал стоји у месту.
Министарка упозорава, Влада ћути
Чим је Зорана Михајловић прошле године, формирањем друге Владе Ане Брнабић, поново именована на место министра рударства и енергетике обновљени су јавни сукоби са Душаном Бајатовићем.
Након што га је избацила са састанка у Влади, Михајловић упозорава да јој Србијагас као надлежном министру не доставља информације о пословању. Позивала је запослене да јој доставе информације, а од Државног ревизора је тражила да изврши контролу рада тог јавног предузећа.
Министарство је почетком ове године саопштило и да је Србијагас неуређено предузеће које је само у протеклих годину и по дана узело више од 300 милиона евра кредита за текућу ликвидност. У истом саопштењу је наведено да Србијагас нереално много плаћа изградњу дистрибутивних гасовода.
„То није успешно предузеће. Не може бити успешно предузеће које није завршило планиране гасификације, а оне које је радило, није радило по реалним ценама, него по три или пет пута вишим“, навела је Зорана Михајловић.
Почетком фебруара Министарство је чак Србијагасу вратило план пословања за 2021. годину и због тога функционише без плана и лиценци, а Михајловић је нагласила да пословање јавних предузећа није питање имена и појединих директора, већ питање будућности и гасног сектора, и енергетске безбедности Србије.
„То мора хитно да се промени јер није питање да ли се троши 100 динара више, него је реч о стотинама милиона евра које се троше без контроле. Данас и у Србијагасу, али и у Електропривреди Србије, имамо ситуацију да се ниједан пројекат не заврши на време, а да се у њих улази без јасних приоритета“, рекла је Михајловић.
И док надлежна министарка готово свакодневно од ступања на функцију јавно упозорава, Влада се месецима не оглашава по питању контроле пословања Србијагаса, иако је управо Влада одговорна за рад свих јавних предузећа.
