Јучерашњи 8. март обележен је у дубокој институционалној и политичкој кризи, у којој се грађани боре за базичне вредности попут правде, слободе и једнакоправности. У протеклом периоду, многа људска права су на историјском минимуму, што се осликава и на женска права. На студентским протестима најчешће су тешко повређиване припаднице лепшег пола, које су нападачи очигледно перципирали као лакше мете.
Упркос чињеници да су даме у Србији бројчано јаче, њихова истинска равноправност је још увек тешко остварив идеал. У реалности, жене су образованији пол, али су и даље мање запослене у односу на мушкарце. Запослене даме зарађују око 14% мање од мушкараца, невезано од сектора у ком остварују своја радна права. Жене су у већем ризику од сиромаштва у поређењу са мушкарцима и само 25% њих поседује непокретности.
Жене су доминантне жртве психичког, физичког, емотивног и економског насиља. Кад је реч о породичном насиљу, жене заузимају неславно прво место. Неретко, жене због страха, економске независности и бриге о деци не пријављују насиље, што се у немалом броју случајева трагично оконча фемицидом. Трговина људима је родно заснована и њене жртве су првенствено жене, а појавни облици су: принудно просјачење, сексуална експлоатација и принудни брак. У дигиталној сфери, жене су такође најчешће жртве насиља, поготово жене присутне у јавном животу. Поред свих неједнакости са којима се суочавају, држава није способна да им омогући редовне превентивне гинеколошке прегледе будући да у просеку један гинеколог брине о репродуктивном здрављу 5 812 жена.
Када је реч о политичкој репрезентацији жена, изборне квоте су им омогућиле да буду представљене, али не и да имају стварну политичку моћ. Политичка и економска моћ је још увек ексклузивитет мушкараца. Да би се побољшао свеукупан статус жена у нашем друштву, потребно је да мушкарци као доносиоци одлука имају значајнију улогу. Неопходно је да мушкарци подржавају жене на индивидуалном, институционалном и социо-културном нивоу. Када мушкарци иницирају родну равноправност, она се не доживљава као женско питање и наилази на већу друштвену подршку. Мушкарци би требало да то уврсте у свакодневну агенду, а не само 8. марта, јер унапређење женских права захтева непрестану ангажованост.
