У данима који су за нама, Србија је гледала страву. Полицајци су хапсили децу, ломили их по улицама, вукли их као криминалце само зато што су хтели да буду слободни.
Газили су наша права и достојанство без трунке стида, као да ми нисмо њихов народ него неки непријатељ кога треба пребијати. Ова полиција није наша.
Ово су остаци оне труле фаланге из деведесетих, исти они што су нас тад гурали у ратове, па у беду, па у мафијашку државу.
То је стара гарда радикала и социјалиста, а данас плаћеници режима и туђих интереса који ће преко тела наше деце чувати фотеље својих газда. То мора да стане.
Сваки корумпирани инспектор, сваки начелник који потписује лажи и заташкава батинања, мора да оде. Само темељним чишћењем и променом читавог врха полиције можемо једном добити службу која ради по закону и штити грађане, а не мафијашку власт.
И нека знају једно, нас је ипак много више! Сваки пендрек на леђима нашег детета, свака суза мајке која је видела своје дете оборено на плочник, само су разлог више да их једном заувек изведемо пред правду. Са независним судством, са лустрацијом, са свим оним што су годинама гушили. Ово нису сузе од туге. Ово су сузе од беса. Сада идемо до краја. Јер само тог краја се овај режим и његови плаћеници истински плаше.
