Председник Србије Александар Вучић изјавио је да не зна колико коштају његове фармерке, о којима говори опозиција у парламенту. „Трудим се само да будем пристојно одевен, чист и уредан“. Значи, они који немају такве фармерке, могу се сматрати непристојним. Друштво у Србији опет се нашло на вртешци морбидног циркуса, што нас у пуној брзини наизменично уводи у расуло и солидарност. Не знамо где ће се зауставити овог пута, и осећамо да немамо моћ да утичемо на исход. То је оно стање у којем битно слаби моћ разумног промишљања.
Председникове фармерке, то није маргинални феномен, него је сам центар актуелне власти који управља овим друштвом и државом. Садашња атмосфера је за ову власт природни амбијент који она готово аутоматски ствара. У њему се владајуће личности ове државе најбоље осећају. У том амбијенту су код куће и сами са собом. Народ све мање нуди своје последње остатке безрезервне преданости, како би подигао господара из депресивне летаргије и вратио га у бесну еуфорију својствену вољеном вођи. Његови полтрони га ових дана увелико хвале, тврдећи да је комуникација са народом кључ за успешну државу и наводе да се Вучић увек бавио проблемима обичних грађана.
Александар Вучић, скромни председник, који искључује светла у згради на Андрићевом венцу, смањује температуру фрижидера да би штедео, па му се угреје и огади „кока кола зеро“. Они који су у њему видели харизматичног светитеља не могу да објасне разлоге за опчињеност. Таквих разлога нема, осим подаништва, као масовне шуге која сврби, али је опасна за чешање. Када се ова председникова имагинација о фармеркама пренесе у реалност, добија се идеално друштво енормних класних разлика, у коме кумови возе, додуше још увек не летећи, али ипак „ламборгини“. И они су пристојни. И Ана Брнабић којој народ плаћа живљење у оној вили.
Не тако давно Вучић је грмео на своје функционере како не смеју да носе скупе ташне, како морају да летују у Сопоту и српским селима и бањама. И глумио је пред камерама да неће да седи у фотељи, већ је као доносио столицу јер је обичан ловек из народа. Постоји један цитат о томе како је Зоран Ђинђић схватао Српску радикалну странку. Све што је о њој рекао слика и прилика је њене близнакиње Српске напредне странке. Ево његових речи:
– Она је озбиљан проблем нашег друштва. Она није политички феномен. Најмање је политички феномен. Није ствар у томе што се они ничега не плаше, јер су кукавице, него што се ничега не стиде. Они ниво јавног и политичког живота спуштају на такву дубину да пристојни људи из те политике беже – навео је Ђинђић.
Већ дуго пишемо да је наше друштво у анемичном стању, у нормативној и моралној кризи, а узрок томе је перманентно системско насиље вође овог режима које се огледа у гажењу свих институција, права, слобода и поштовања сваке личности (он нас назива олошем). Порекло морала је у нашој друштвености, јер је он чувар људскости у друштвеном животу у коме непрекидно теку међуљудски односи. Е, кад је основа друштвености угрожена, почиње да се распада и само друштво. Морал је старији од српства и председника Вучића. Српска јавност тога још није свесна.
Кад чујете овакве изјаве председника Срббије, морате да се запитате, да ли желите да живите у нечему што заиста вреди звати друштвом, или да тонете у оваквом и све дубљем муљу.
FOTO: ATAImages
Д. Љутић Директно.рс
