Да ли је разлог што немамо директора полиције то што су Александар Вучић и СНС успоставили систем неформалног управљања свим државним институцијама?
Власт која жели да одржи барем привид демократије поставља у институцијама функционере важне за њихов рад. То није више случај са властима у Србији, јер на једно од најважнијих места у сектору безбедности – директора полиције – није именован нико већ више од две и по године.
Неколико пута покретали су питање новог закона о полицији који је између осталог прописивао ниже критеријуме за место директора полиције од оних сада прописаних. Тиме су отворено показивали неповерење у најискусније полицијске кадрове који би по садашњим прописима могли да буду именовани за место директора полиције. За ту позицију расписује се јавни конкурс, а најважнији сада прописани услов јесте минимум 15 година радног искуства на руководећим местима у полицији. То је ова власт хтела да промени. Кандидата предлаже министар, а Влада га поставља на пет година. Закон о државним службеницима налаже да вршилац дужности ту позицију може да обавља шест месеци без интерног конкурса, а Влада директору може да продужи мандат на још пет година и тада не мора да се расписује конкурс.
Полиција под контролом СНС-а
То што је садашњи министар унутрашњих послова поново Ивица Дачић, који је уједно председник СПС-а, није променило суштину да је МУП и даље у чврстом загрљају СНС-а и пре свега председника Србије Александра Вучића. Да је полиција под политичком контролом напредњака и Вучића за Радар указују и стручни саговорници.
Да Вучић и напредњаци не желе професионалце у МУП-у видело се већ 2014, када су узели апсолутну власт тада смењујући Дачића са места председника Владе и министра унутрашњих послова. Вучић је тада као премијер и председник партије са апсолутном већином, али и као секретар Савета за националну безбедност и шеф Бироа за координацију служби безбедности, јавно је најавио чистку у МУП, након чега су смењени сви најважнији полицијски функционери. Од тада па до данас полиција је под пуном његовом контролом. Надлежности директора полиције утврђене су Законом о полицији и његова улога се описује као главни оперативац, прописано је да руководи Дирекцијом полиције, највећом организационом јединицом МУП-а, у чијем седишту су све полицијске управе, центри, јединице, специјална полиција и посебне јединице.
Адвокат Божо Прелевић, некадашњи коминистар унутрашњих послова, каже за Радар да је јасно да директора полиције нема јер тако одговара властима. „Властима одговара да уместо директора полиције буду вршиоци функције, који су уцењени. Неке ствари по закону о полицији може да покрене само директор полиције. Он је и оперативно надлежан, а једна од важних ствари за ову власт је његова надлежност за давање држављанства мимо процедуре. Већина кадра у МУП је одговорна директору полиције. Тако власт чини неодговорним оне од којих тражи да раде мимо закона“, наводи Прелевић. Он каже да профил пожељног кадра у полицији испуњава неко ко би био као Загорка Доловац, главни тужилац Србије, и додаје да неименовање директора за последицу има дисфункционалност полиције.
„Основна идеја функције директора полиције јесте да се полиција деполитизује. Тако је сада једини разлог одсуства директора да се полиција потпуно политизује. Када нема центра функционалности, што је место директора полиције, онда имаш дисфункционалност. Нема данас у Европи полиције без директора који је прави професионалац, а не политички послушник“, истиче адвокат Прелевић. Он указује на још једну важну последицу што у Србији нема директора полиције, а то је, како каже, лоша међународна сарадња која је неопходна за успешну борбу против криминала. „Преко директора полиције иде међународна сарадња и размена података. Када нема директора, све иде преко политичке фигуре. А професионалне институције, пре свега у Европској унији, неће да имају политичке актере. Зато имамо лошу сарадњу и размену података. Има примера да су представници професионалних безбедносних институција из иностранства тражили да се изместе људи из нашег МУП-а, који су постављени по политичкој линији, да би нам уопште доставили податке из неких важних истрага“, закључује Прелевић.
Систем неформалног управљања државом
Директор истраживања Београдског центра за безбедносну политику Предраг Петровић напомиње за Радар да је један од важних разлога што немамо директора полиције то што су Александар Вучић и СНС успоставили систем неформалног управљања свим државним институцијама. „То је случај и са полицијом. Имали смо ситуацију док је Владимир Ребић био директор полиције да се није нешто питао. Вучићу и СНС одговара ово стање и тако имају ефикасан механизам само за своје потребе“, наводи Петровић.
Он објашњава да су услови да би неко био директор полиције сада релативно захтевни, јер се тражи да кандидат има најмање 15 година искуства рада на руководећим позицијама у полицији. „Данас нема велики број људи у полицији који испуњавају тај услов и да уз то буду инструмент у рукама Вучића. Тај други неформалан важан услов да будете инструмент у рукама Вучића и СНС-а подразумева да сте ви заштитник њихових послова, интереса и очувања њихове власти. То најбоље може да се види у намери Вучића да промени закон, када су предложили да директор полиције не треба да има 15 година искуства на управљачким позицијама, него да има искуство рада на безбедносним пословима. Тиме су желели да омогуће да неко ко није из полиције дође на ту позицију. Та позиција је била намењена за људе из БИА. Имамо ситуацију да су у полицију довођени људи који и нису имали полицијске обуке, почевши од Дијане Хркаловић. Она је такође пре МУП-а под овом влашћу била кратко у БИА. Њен случај указује како функционишу неформални механизми управљања безбедносним институцијама. Имали смо касније да су људи из БИА прешли у МУП са Братиславом Гашићем“, каже Петровић.
Он напомиње да неименовање директора показује да стручност и професионализам више не важе у полицији, већ да је само важна блискост са људима на власти. „Сада се управља полицијом управо преко људи који су блиски властима, а на позицијама су помоћника директора полиције. Нема ниједне јасне фигуре као што би била директор полиције који би био одговоран за оперативни рад. Ту постоји неколико особа, што оставља последице по оперативну способност саме полиције“, сматра Петровић. Он закључује: „Властима није важна борба против криминала него заправо заштита послова и интереса људи блиских власти и контрола незадовољства грађана. Важна овлашћења директора полиције су да он може да ограничи кретање људи и претпостављам и да то узимају у обзир.“
Потрага за политички подобним
Иначе, Србија је за 18 година, колико постоји место директора полиције, имала двојицу. Први је био Милорад Вељовић од 2006, а када је испунио услове за пензионисање девет година касније, Влада га је разрешила дужности. Вељовић тренутно ради као саветник председника Србије за регионалну и националну безбедност. Затим је од децембра 2016. именован Владимир Ребић. Он је крајем 2021. престао да обавља ту функцију и затим је отишао у пензију.
Он наводи да је место директора полиције по Закону најважније место у полицији. „Када би полицијом руководио неко из саме полиције са места директора, под претпоставком да то буде најискуснији и најбоље оцењени највиши руководилац, показивало би се како изгледа професионални рад. У систему у којем је директор полиције неко кога сви припадници полиције препознају као свог првог надређеног и има потпуно поверење запослених из разлога стручности, знања, искуства и интегритета, постоји разлог увођења саме функције директора. Министар према закону јесте надређени директору полиције и онај по чијем предлогу и Влада врши избор директора. Међутим, министар се не бави дирекцијом већ служи више као контролор рада полиције преко Сектора унутрашње контроле и самог директора, али пре свега омогућава полицији све оно што је потребно за несметан рад, материјална средства, набавку потребне опреме и томе слично“, напомиње Думановић.
Он сматра да ће директор полиције бити именован када власт процени да ће тај кандидат бити подобан и послушан, а не прави професионалац. „Ми смо имали правог директора полиције у једном кратком мандату, Милорада Вељовића, негде у периоду до 2012. Касније док је Владимир Ребић био директор он се није ни бавио својим послом. Имали смо потпуну политизацију полиције, прво кроз функцију министра Небојше Стефановића и његових сарадника, пре свега Дијане Хркаловић. Зато и сматрамо да је можда политизација и погубнија од постојеће криминализације полиције. Ми ћемо увек да се залажемо да српску полицију предводе прави професионалци из њених редова, а не да се од стране разних интересних група, као и политичких центара моћи, постављају они који би били политички подобни“, закључује Думановић.
Пуковница полиције у пензији и опозициона посланица Славица Радовановић каже за Радар да садашња власт намерно заобилази да распише конкурс за директора полиције. „Директор полиције треба да има прави каријерни развој и да разуме полицијски посао, поступања и унутрашње акте. Мора да има и достојне личне особине и вредности. Не сме да буде инструмент политике. Из извора у полицији ми сазнајемо да се за време Вулина, Гашића, па и сада Дачића, врше притисци да министри постављају људе који уопште нису радили у полицији и немају та искуства“, објашњава Радовановић.
Демократски систем подразумева да су грађани једини послодавац полиције. Власти у Србији сада не остављају ни привид да је то тако. Зато уместо професионалне полиције имамо партијску полицију која је уз то дубоко криминализована, што не одговара ни грађанима ни великој већини полицајаца.
foto BETAPHOTO/MINISTARSTVO ODBRANE SRBIJE
