Сведоци смо хистеричног понављања СНС власти и њиховог председника о никад виђеном расту пензија и плата, рекордном нивоу инвестиција, пристојнијем животу, шареним лажама о решавању проблема становања младих. Последње у низу обећања је најава никад виђене борбе против корупције.
Шта су економски ефекти овог опсенарства? Променама статистичких метода само у 2023. је повећан БДП Србије за 8,3 одсто док је јавни дуг смањен за 4 одсто, а просечна зарада је премашила 98.000 динара и ближи се просечној потрошачкој корпи која је 104.330 динара. Потребно је још да се нађу и грађани који верују да се цене намирница практично нису промениле у 2024. и да је потрошачка корпа порасла само за 2 хиљаде динара (са 102.044 на 104.330 динара). У реалности, више од половине грађана зарађује мање од 76.895 динара и не може да приушти више од 72 одсто просечне потрошачке корпе, шта год да је статистика у ту корпу ставила.
Јавни дуг Србије у претходних година скочио је 250 одсто (са 15 на више од 38 милијарди евра), а дефицит текућег рачуна (и у односу на статистички увећан БДП) непрекидно скаче и биће већи од 5,2 одсто БДП-а што је последица штетне економске политике стимулисања увоза на рачун домаћег предузетништва. Са друге стране, више од 10 одсто БДП или 7 милијарди евра јавних средстава годишње се потроши у нетранспарентним поступцима изузетим из контроле. Похвале председника и министра финансија да држава има преко 5 милијарди евра на рачуну, у условима вишегодишњег дефицита буџета, економски преведено значе – држава није остварила вишак прихода, а ово је позајмљени новац на који се плаћа камата и који се не троши у продуктивне сврхе. На тај новац само у следећој години биће биће плаћено 350 милиона евра камате, док ће укупан трошак камата у 2025. бити скоро 2 милијарде евра или 10 одсто укупних прихода буџета. Зато и не чуде подаци Еуростата, према којима је реални БДП по становнику Србије 4,5 пута мањи од ЕУ просека.
Србија центар ће наставити да се упорно залаже за предузимање системских мера усмерених на санкционисање корупције и формирање посебног тужилаштва и јединице МУП за те намене, институционално оснаживање Државне ревизорске институције и других контролних механизама, ширење обима примене прописа о јавним набавкама, контролу планирања и реализације јавних набавки, и демонтажу вештачких монопола који дижу цене животних намирница. Председник уместо да излази из оквира своје надлежности и најављује никад виђену борбу против корупције, требало би само да се склони и допусти државним институцијама и тужилаштву да раде свој посао, колико год високо и широко гађала потенцијална истрага.
