„Уколико отварате боцу шампањца, молим вас да то не радите непосредно пре сервиса“. То ваљда човек само на Вимблдону може да чује, многи су се и насмејали. Седео сам на Терену 3, на којем су новинарска места искоса и одмах изнад играча – скоро савршено – и таман почињао да уживам у судару Мире Андрејеве и Анастасије Потапове.
„Где си ти??“, очитало се на екрану телефона. Требало је да знам да мир неће дуго потрајати. Обећао сам колегама са вимблдонског радија да ћу доћи, заборавио ко на смрт, а Цвија ме је не баш љубазним речником подсетио.
Алехандро Давидович Фокина је на 8-8 у супер тај брејку са Рунеом одсервирао сервис испод руке, изгубио поен и меч, а после изјавио: „Морамо да прихватимо то што се десило – ус..о сам се и нисам хтео да играм тај поен“.
Капа доле, мајсторе, па тако и ја сада нисам фарбао: „Заборавио сам, долећем“, написао сам драгој колегиници са којом већ годинама сарађујемо. Није било касно, фино смо се испричали, одувек ме фасцинира како се овде одржала култура слушања радија, а вимблдонски радио ствар је престижа – фино смо проћаскали о Нолетовом мечу, мада сам се суздржавао да не баксузирам превише.
„Где сте“, шаљем поруку после Укију и Тонију. „На тренингу“. Да, одужило се ово, па сам спуцао и ја на Оранги, да видимо Ђоковићево загревање. Пре неколико дана нам је говорио колико заправо има тзв. „припреме за тренинг“ – тако су и сада Паники и Миљан добро изломили Нолета пре него што је уопште и крочио на терен.
Његов син Стефан, увек жељан игре, био је на терену све док се Коко Гоф није појавила, али је убрзо пронашао нови терен, сада тик до тате који је примао савете Горана Иванишевића и Марка Паникија, а инструирао Чарлија Гомеза куда и какве лопте да му шаље.
„Не желим да трчим, прелења сам, чувам се за касније“, уз смех је Сабаленка рекла Нолету, пошто је требало да прође иза њега како би обавила своје загревање.
„Пошаљи тати, одмах!“, рекла је мајка једне јуниорке после фоткања с Ђоковићем. Нешто раније, Алкараз је такође обавио неколико фотки, а Ига Швјонтек већ је била у режиму рада меча, па је љубазно, гестом који моли, одбила једну фотку.
Нешто више од пола сата на терену и повлачење Новаково у одаје пред дуел са Хуркачом. Утом је Рибакина изашла да се спрема, а ми смо чекали још једног човека.
„Када завршите тренинга, имате ли пет минута времена за интервју?“
„За кога?“
„За српску телевизију Спорт клуб“.
„Српску телевизију? У реду, бићете овде?“
„Хоћемо“.
Стрпљиво смо сачекали да Томаш Бердих заврши тренинг, сада је део тима Јиржија Лехечке – иако у почетку није деловало да ће бити нарочито речит, на крају је испало супер.
„Ух, што волим кад све испадне како треба“, усхићен сам рекао Уркету док смо се враћали с Орангија. Јер, има дана када не снимиш ништа што треба јер се тако потрефи, када сви потенцијални саговорници одбију, а неке не успеш ни да видиш.
Зато ваља ценити овакве тренутке и докле год имам тај осећај у стомаку, знам да и даље волим што сам новинар. Још на Вимблдону!
Photo by Shaun Botterill/Getty Images
САША ОЗМО Спортклуб.Н1
