Ако не стиснемо редове, не пише нам се добро…
Фудбалери Србије изборили су пласман на Европско првенство наредне године у Немачкој. Више од 20 година чекали смо да тако нешто кажемо, а када је коначно дошло време нисмо могли ни поштено да се радујемо, пошто су „орлови“ у последњем колу квалификација, у одлучујућем мечу ремизирали са Бугарском 2:2 у Лесковцу.
Мађари су нас испоштовали и на свом терену на крилима Доминика Собослаија победили Црну Гору са 3:1, али је Србија и ремијем некако успела да сама себи одреди судбину и коначно оде на Евро, који се тако дуго чекао.
Тешко, теже, најтеже, али Србија ће ипак играти у Немачкој, а из тек завршених квалификација Драган Стојковић Пикси и његови изабраници треба добро да науче, ако не планирају да се на Евру опеку као на Мундијалу у Катару.
Након оног чувеног меча са Португалом, који смо добили у Лисабону са 2:1, Србија више не изгледа исто. У Катару смо се домогли тек бода у групи, ривали су нам се у неким моментима шетали до гола, а онда смо имали среће на жребу и добили групу као нацртану за пласман у Немачку.
Без икаквог потцењивања и омаловажавања ривала, Мађарска (30. на ФИФА ранг листи), Црна Гора (70), Литванија (134) и Бугарска (84) нису селекције од којих треба да стрепимо, али у квалификацијама је било све само не лако и глатко.
Када се сва сабере и одузме, „орлови“ су као други из групе отишли на Евро, сакупили су 14 бодова, а побеђивали смо по два пута само Црну Гору и Литванију. Чак два пута су Бугари успели да нам откину бод, док смо остали једини који нису ни „окрзнули“ Мађаре, који су показали да су у овом тренутку боља селекција.
Гол разлика нам је била 15:9, што значи да смо у просеку примали више од гола по мечу, а мрежу смо сачували само у прва два кола против Литваније код куће и Црна Горе на страни.
Оно што је још више забрињавајуће јесте била игра нашег тима, којем свакако треба одати признање за успех који се чекао више од две деценије, али не треба ваљда да нам буде циљ само да се појављујемо на великим такмичењима и да стрепимо од Бугарске до пред сам крај меча.
There are still a few defending Piksi, so here you have it explained graphically.
We qualified for the Euro by beating #70 & 134 in the world. We couldn't beat #84.
Meanwhile we have 37 players in the top 5 leagues, while all 4 other teams in our group together have 15. pic.twitter.com/NNasJkBwmr
— Serbian Football Scout (@SerbFootyScout) November 20, 2023
Фудбалери јесу усрећили нацију, Пикси је, како сам каже, вратио дуг за Катар, али на овоме не треба да станемо, већ да научимо из сопствених грешака, када већ од других и до сада нисмо довољно.
Кроз ове квалификације било је јасно да Пикси и даље није нашао прави рецепт за репрезентацију. Мењале су се и поставе и формације, али јасне идеје није баш увек било. Селектор јесте успео да за време свог мандата, који и даље траје, у тим уклопи и пружи шансу младим играчима као што је на пример Лазар Самарџић и то свакако јесте позитивно, али мораће боље да посложи коцкице уколико планира да на Евру направи искорак и нападне макар нокаут фазу.
У одбрану селектора треба истаћи да је било и много повреда током ових квалификација, као и у Катару уосталом, али Србија има квалитетних фудбалера, који и те како могу да помогну и одмене оне најбоље.
Највећи проблем поново лежи у одбрани, која још увек није „закрпила“ све рупе. Против Бугарске су нас два кикса везног и крилних фудбалера коштала два гола, али није то било једино лоше у дефанзивном делу током последњих неколико месеци. Србија је јефтино примала голове, после прекида било је смушених реакција, погрешних додавања у задњој линији, али и везном реду, лоше постављених офсајд замки, уз остављање превише простора противнику да напада, пре свега преко крила.
И Пикси и фудбалери су више пута истицали да одбрану мора да игра цео тим, то је свима јасно, али чврстина и сигурност у дефанзиви морају да дођу баш из задње линије, јер би тако све било много боље, а вероватно бисмо примали и много мање голова.
Дакле, у Немачкој нећемо имати много, можда нимало простора за грешку, па коцкице у дефанзивном делу морају боље да се посложе. Да ли су играчи попут Миленковића, Павловића, Вељковића, Бабића и осталих кадри за велика дела са репрезентацијом показаће се брзо.
И у везном реду је Пикси много мењао током ових квалификација, па је велико питање да ли селектор зна која му је најбоља комбинација и који играч му је како и за шта потребан. Оно што је очигледно јесте да се Гудељ боље осећа као задњи везни него као штопер, док Саша Лукић и Сергеј Милинковић-Савић нису баш тандем који дефанзивно може да одговори свим задацима.
Не треба заборавити ни Ивана Илића, Немању Максимовића, Марка Грујића и Уроша Рачића, али делује да ће они бити џокери са клупе.
Што се напада тиче, веома је могуће да више нећемо тако често гледати Александра Митровића и Душана Влаховића како заједно почињу утакмице. Њих двојица су у тандему у квалификацијама почели само две утакмице, на пет један од њих двојице није био стартер, док на једној нису били на располагању селектору због повреда.
Када њих двојица нису били заједно на терену, Пикси се углавном одлучивао за 3-4-2-1, а последњи меч почео је Филип Ђуричић, који се није лоше показао. Позиција капитена Душана Тадића је закуцана, наравно с разлогом, а не би било чудно да чешће уз њега гледамо Сергеја као нешто истуренијег у средини, док иза себе има двојицу у везном реду.
Тактичке замисли и корекције препуштамо селектору и нешто стручнијим и фудбалски образованијим људима у Србији, а оно што је нама јасно јесте да наша репрезентација није имала контролу над утакмицама на путу ка Евру и да може много боље и убедљивије од овога што је приказала.
Иако су нам оставили мало простора за оптимизам, треба веровати у Пиксија и момке да ће стварно нешто променити пред пут у Немачку и да су до сада стварно научили оно што је требало.
На Европском првенству учествоваће 24 репрезентације, а Србија ће бити у трећем или, што је вероватније четвртом шеширу. То нам није баш најбоља почетна позиција, али индивидуални квалитет имамо, остаје нам да све то преточимо у још бољу тимску слику, па да се можда неко и нас некад уплаши.
Foto: EPA-EFE/ANDREJ CUKIC
Оливер Мијушковић Нова
