Чудесне интервенције хрватског голмана Данијела Субашића током пенал серија на Мондијалу, у мечевима са Данском и Русијом, нису толико „распалиле“ Балканце колико податак да је чувар мреже по оцу Србин.
Након што се пре пенал рулета са Русима прекрстио „с десна на лево“, по православном обичају, Субашић је изазвао замљотрес како на друштвеним мрежама по Балкану, тако и међу „живим“ гледаоцима у кафићима.
Impressive for Danijel Subašić to save a penalty in the shootout, after it looked like the #CRO goalkeeper would have to go off injured late in regulation. His 4th penalty save of the tournament! #RUSCRO #Vatreni #Croatia ???? pic.twitter.com/TF1W3y2p2L
— Jason Foster (@JogaBonito_USA) July 7, 2018
Један од најцењенијих хрватских писаца, радо читан и у Србији, Анте Томић, у својој колумни за „Јутарњи“, нагласио је да је „национализам ср*ње“ а онда је објаснио и зашто тако мисли.
„И ХДЗ-овци, и усташе, и часне сестре, и проститутке, и веће Агрокора, и Грдовић и његова Бранкица, и Око Соколово, и Фасхион Гуру, сви су вриштали од среће у једној кретенској згоди да је, крај више од 500.000 регистрованих хрватских бранитеља, домовину одбранио један Србин“, пише Анте Томић у колумни.
Хрватски писац је испричао познату причу о оцу Субашићеве жене који је ћерци својевремено претио да ће је заклати ако се икад уда за Србина.
Иако би тај момак можда био и сјајан отац и човек, Томић наглашава да би све то падало у воду ако би национално острашћени Хрват у њему (Субашићу) видео само непријатеља.
Деценију касније, исти тај таст, седеће у кафани и навијати за Хрватску против Данске. Увидевши да ће Субашић бити јунак пенал-серије, таст Анте ће, како писац наглашава, викати: „То је мој зет! Гледајте, будале! То је мој зет!“.
Томић потом улази у срж поенте описивајући како су сви у Хрватској реаговали док је бранио „Србин Субашић“.
„А онда је Данијел Субашић након 120 минута јалове утакмице с Данском у осмини финала одбранио три пенала и сви су, као по команди, скочили на ноге и крикнули у екстази. Они што су разбијали и пљачкали српске продавнице на Калеларги срећно су се загрлили и скакали с онима што су минирали српске куће на Бокањцу. „То је мој зет!“ довикнуо је у гостионици у Исламу Латинском његов таст Анте. „Браво!“ викнуо је и фудбалски менаџер, који Субашићу иначе никад није опростио што није пристао да игра без пара“, пише Томић.
На крају колумне, писац сматра да је потпуно небитно шта ће се догодити до краја Мондијала за Хрватску.
„Субашићева је одбрана три једанаестерца сама по себи једна велика историјска победа која испуњава очи сузама, то је тријумф човечности над мржњом и глупошћу. А није заиста могао бити бољи тренутак за то јер је Светско првенство, са свим оним заставама, химнама, длановима на срцу и лицима нашараним ратничким бојама, један прворазредни националистички догађај. Национализам масу успаљује вероватно и више од играчке вештине. Више од Модрићевих дриблинга и Ребићевих волеја црвени и бели квадратићи заслужни су за рекордну продају пива и чипса. У таквом неподношљивом лудилу крви и тла требао нам је Данијел Субашић да се пантерски баци у страну и избије лопту у корнер и докаже како је национализам тотално срање“.
И.Ђ. Ало
