Блиски исток – следећа мета је вода

Рат на Блиском истоку је том региону и целом свету за неколико дана причинио штету која се већ мери стотинама милијарди долара. Главна мета свих страна у рату је енергетска инфраструктура и то је изазвало глобалну кризу у снабдевању енергентима, највећу у последњих 50 година.

Рат се полако помера са „нафте” на „рат за воду”, што је потенцијално много опасније за цивилно становништво. Вода је најрањивији ресурс у читавом региону.

Уједињене нације и европске владе упозоравају да су све чешће на мети погони за десалинизацију воде, што директно угрожава милионе људи на Блиском истоку.

Уништавање постројења за десалинизацију воде на Блиском истоку има озбиљне и вишеслојне последице — хуманитарне, економске, политичке и безбедносне. У региону где је природних извора слатке воде врло мало, десалинизација је буквално ослонац опстанка за милионе људи.

Нема још масовног атаковања на ове погоне, али неколико оштећења су већ изазвала потрес у водоснабдевању у региону.

Уништена је једина фабрика за прераду морске у пијаћу воду у северној Гази. Оштећена је и већина водне инфраструктуре Газе, а производња воде је пала за 70 посто.

Пре сукоба је прерађивано 20 хиљада кубних метара воде на дан, а сада свега 3.000. Снабевање водом у Гази је практично у колапсу.

На иранском острву Кешм погођен је погон за десалинизацију и прекинуто снабдевање 30 села.

У Бахреину је ирански дрон оштетио постројење за прераду морске воде (73 хиљаде кубних метара дневно), али снабдевање није у потпуности прекинуто. Оштећена су постројења Фуџаирах у Уједињеним Арапским Емиратима, једна од највећих у региону (прерађују више стотина хиљада кубика воде дневно).

У Кувајту су постројења “Доха Wест” оштећена од експлозија.

У Персијском заливу постоји стотине десалинизационих постројења, а до сада је директно погођено њих неколико (3–6 потврђених случајева), док је неколико фабрика воде оштећено.

Процењује се да је 95% капацитета у региона и даље функционално, али под ризиком.

Живот у Персијском заливу зависи од десалинизације. У многим државама то је између 50–90 одсто пијаће воде. То је инфраструктура критична за опстанак градова.

Напади су за сада ограничени, често непрецизни или колатерални. Али, први пут у овом рату вода као стратешки ресурс постаје мета. Сматра се „меком метом” са огромним последицама.

Аналитичари тврде да би само један координисан напад могао да остави милионе људи без воде и да изазове хуманитарну катастрофу већу од напада на енергетску инфраструктуру.

На Блиском истоку, вода није само ресурс – она је питање националне безбедности. Уништавање десалинизационих постројења не погађа само тренутну доступност воде, већ покреће ланчану реакцију која може дестабилизовати читаве државе и регионе. У таквом контексту, вода постаје средство притиска једнако снажно као енергенти или војна сила.

Foto: Envato

Миливоје Михајловић Наш портал