Администрација Доналда Трампа озбиљно разматра америчку војну интервенцију на страни Израела у рату против Ирана, а према тренутним политичким и тржишним показатељима, такав исход постаје све вероватнији. Међутим, у јавности се готово уопште не расправља о могућим последицама те интервенције – посебно о катастрофалним ефектима које би имала по људске животе. Уколико би дошло до колапса иранске владе и грађанског рата, свет би се могао суочити са највећом избегличком кризом од Другог светског рата – можда и у целој људској историји.
Поуке из Сирије
Сиријски грађански рат започео је 2011. године и већ до краја 2012. преко 700.000 људи побегло је из земље. Врхунски број избеглица достигао је 6,8 милиона до 2021. године, док је додатних 7,4 милиона људи било интерно расељено. У једном тренутку, готово половина сиријског становништва била је изван својих домова.
Та криза изазвала је огромне потресе – хуманитарне, економске, политичке и друштвене – нарочито у суседним земљама и Европи. Неки аналитичари чак сматрају да су страхови од сиријских избеглица помогли Доналду Трампу да победи на изборима 2016. године.
Иран – много већи потенцијал за катастрофу
У поређењу са Сиријом, Иран има много већи потенцијал за изазивање регионалне и глобалне дестабилизације. Његово становништво броји преко 92 милиона људи – готово четири пута више од Сирије пре њеног рата. Ако би из земље побегло чак и четвртина популације, што је био случај са Сиријом, то би значило више од 23 милиона избеглица. То би увећало глобалну избегличку популацију за више од 70%.
И то нису једине бројке: у Ирану се већ налази око 3,5 милиона авганистанских избеглица, који би такође покушали да оду. Дакле, потенцијални број људи у покрету могао би лако прећи 25 милиона.
Иранци су мобилнији и ближи Западу
За разлику од Сиријаца, Иранци имају већу економску способност да емигрирају – њихов БДП по глави (по ППП стандарду) је три пута већи него сиријски 2011. године. Иранци имају дубље културне и историјске везе са Западом, а Фарси – доминантни језик у Ирану – припада индоевропској језичкој породици, попут енглеског и немачког, што олакшава језичку адаптацију.
Пре почетка било каквог сукоба, око 4,5 милиона Иранаца већ је живело у иностранству, што говори о постојећим дијаспорама које би могле постати центри за нове избеглице.
Где би избеглице ишле?
Највећи део иранске популације живи у градовима, посебно на западу земље. У случају распада инфраструктуре и јавних служби, урбане средине могле би се веома брзо претворити у жаришта хуманитарних катастрофа.
Први правци бежања били би Азербејџан, Јерменија, Ирак и Турска – земље које већ носе терет претходних миграционих таласа. Иако је Турска прихватила милионе сиријских сунита, није извесно да би била једнако отворена према шиитским избеглицама из Ирана.
У Ираку, неколико милиона нових шиитских Иранаца могло би озбиљно да уздрма крхки политички баланс. Истовремено, западне земље са великим иранским заједницама – попут САД, Канаде и Немачке – морале би да се припреме за масовне захтеве за азил и спајање породица.
Већ сада постоје знаци бежања
На северним граничним прелазима Ирана већ се бележе гужве и хаос – Иранци беже преко Турске, Азербејџана и Јерменије. Страхови од нуклеарних инцидената или колапса здравствених и социјалних система додатно појачавају панику. У таквим околностима, број избеглица би могао порасти чак и брже него у Сирији.
Чак и да Иран до краја ове године „избаци“ свега милион људи, а наредне још 2–3 милиона, свет би већ био суочен са озбиљном кризом.
Док сукоби између Ирана и Израела достижу нову, опаснију фазу, све више земаља спроводи хитне евакуације својих држављана из погођених области. Кинеска амбасада у Тел Авиву објавила је да организује групне евакуације кинеских, хонгконшких и макаоских држављана преко граничног прелаза Таба у Египат. Истовремено, Индонезија евакуише своје грађане из Ирана, посебно из града Ком, где се налази велики број индонежанских студената. Министар спољних послова Индонезије изјавио је да су израелски напади постали толико интензивни да више нису усмерени само на војне циљеве, већ и на цивилне објекте, чиме се озбиљно угрожава безбедност њихових грађана. Ситуацију додатно погоршавају колапси у авио-саобраћају и појачане контроле на границама, док хиљаде људи очајнички покушава да пронађе безбедан излаз. Евакуације се одвијају и копненим и ваздушним путем, али уз ограничене капацитете, велики страх и неизвесност. Упозорења о могућим нуклеарним инцидентима и општој дестабилизацији региона доприносе осећају панике, а амбасаде широм Блиског истока раде пуним капацитетом да организују безбедан повратак својих држављана.
Шта треба предузети?
Земље суседи Ирана, као и САД и европске државе, требало би одмах да почну са припремама.
Заливске земље би могле да приме избеглице као привремене раднике, што су чиниле и током сиријског рата. Западне земље треба да убрзају визе за спајање породица и омогуће приватно спонзорисање избеглица. Земље попут Турске и Јордана треба да се економски припреме за евентуални прилив – кроз либерализацију тржишта и стварање радних места, како би се избегла политичка дестабилизација.
Napad Irana na Izrael 14.03. Foto: EPA
Мила Мариновић Нова
