Најпре се звао Мау.Јер је дошао у време када је син почео да прича. Дошао је ниоткуда,али ме то и није изненадило колико чињеница да је био довољно велики да бисмо га звали мачетом.Просто нас је изабрао.Негде у малом мозгу желим да верујем да је свашта успут доживео.
Сада има непуне две и жена му је проницљиво наденула име Спарклy по гулашу, једином који
једе. А не једе ништа.Мислим, све би хтео, али му се некако не да.Као да зна свој положа и да има
боље хране негде тамо.
У почетку је био јако живахан, можда нервозан.Стално би причао репом као да пише неке
бунтовне поруке упозорења, али није трпео игнорисање или напросто чињеницу да га нико не
примећује.
Од сина је наравно бежао, али је увек био ту негде око нас и, како би одушевљење његовим
појављивањем почело да јењава, престајао би са својим крајностима: гребањем, змијоликим
увијањем репом и наглим окретањем на леђа са филмски исуканим канџама, и са границе
између игре и агресивности прешао на улогу мачке коју видимо на илустрацијама како чкиљи у
камин.
Тада га је мајка Драгана хранила. Одувек нестабилна, врло брзо му је подарила сву слободу
да јој се „попне на главу“ ако то зажели.Можда и дословно.
Верујем да је то утицало на његову рану фазу.
Временом, услед полног сазревања и све учесталијих несугласица са њом почео је да бива
мршавији и некако нагло сазрео, ако се то може рећи за љубимца..
Длака му се проредила и постала дебља.Набујала младост и пун раст су га некако и само
наизглед заобишле.Врло брзо је престао да се игра.Међутим,није му мањкало те њима
својствене интуитивности, напротив.. Добио је тај поглед,стар хиљаду мачијих година, постао је
елегантан и одлучан, и то се могло приметити у сваком моменту, од провлачења кроз тик
отворена врата до брзине којом финтира пса пре него одскочи ван домета.
Сада, након првог правог пролећа изгледа још горе, мада је само изнурен и с тално гладан.
Ипак, једнако бира храну.
Иако смо га великодушно уврстили у наш свакодневни аранжман, поред разних експеримената
са (з)гранулама, сардинама,кавурмама и свакаквим пилећим дериватима,човек напросто
проба, позабави се и остави.Страхујем да ће доћи дан када ће му и гулаш/имењак досадити и
то ме нервира.
У почетку сам себи говорио како, уколико не жели ништа од понуђеног, немам даљу обавезу
да му титрам, али ме је врло брзо разоружао-почео је да меси стомак на месту где је беба.
Са дечаком је више него ОК, док овај о њему стално прича- зове га ЦицаМацаНеваљалица..
Често седи као укопан на метар од тв-а, али искључиво када пребацим на ВХ-1.На часну реч!
Она ми стално говори како мене једино воли,а она зна такве ствари.Каже како нарочито преде
када ја додјем с’посла и како се ишчашени егоманијаци препознају километрима далеко и да то
мора да је љубав. Шта друго?
Иако га терам од себе сваке ноћи када се сретнемо на стази, не толико због чињенице да
хоћу што пре да легнем, колико због тога што не желим да губим време бирајући му храну
коју неће појести, некако ме л омађија и обојица прођемо кроз тај редовни поноћни ритуал.
После он полузаинтересовано легне испод мојих ногу или на десно давно ишчашено раме.
Кадкад на груди..
Не знам да ли ме воли, али ме узнемирава то што ме познаје.
Опет, импонује ми.Као да немушто говоримо језиком особењака.
Мислим да ћу на крају од њега научити који је најбезболнији начин да се сачува она здрава
себичност, ако уопште има такве међу људима.Код ових звери је она свакако врлина.
Волео бих,додуше и његов апетит да имам и да,иако олињао и наизглед уморан имам ту оштрину
погледа и способност да истински, инстиктивно уживам.
Ни вечерас није јео.
НЕНАД МИЛЕНКОВИЋ- ПАНИЋ
