Kao klinci redovno smo igrali basket u kraju u rodnom Kragujevcu. Igralo se oštro, kao da se radi o borbi na život i smrt, a ne o partiji basketa. Pošto nas je bilo puno, nikako nije valjalo da izgubiš: dešavalo se da se posle poraza satima čeka na red za sledeću utakmicu. Na basketu su se uvek skupljali različiti tipovi, ali uvek su se, pored onih koji su dolazili pre svega da igraju, po pravilu pojavljivala dva specifična tipa ljudi: Prvi – „carinik“, koji kad uđe u igru ne da loptu nikome. Ukoliko pobedi, to je samo njegova zasluga. Ukoliko izgubi, pretvara se u prznicu kojoj su svi drugi krivi za poraz. I drugi – „vlasnik lopte“, koji je nešto slabiji igrač, ali je njegova lopta i, shodno tome, mora da igra. Ukoliko mu ne dajete dovoljno prostora da iskaže svoje „kvalitete“, ume da se naljuti i da ode kući.
Karakteristično i za jedan i za drugi tip basketaša jeste da su imali ogroman broj promašenih šuteva i da su njihove ekipe po pravilu gubile. I jedan i drugi šutiraju iracionalno, prvi zato što je ubeđen da je košarkaški genije, a drugi zato što mu se može. Takav pristup doveo je do toga da su svi pokušavali na gotovo sve moguće načine da izbegnu i „carinika“ i „vlasnika lopte“ u svojim ekipama. A kada bi se potonja dvojica sastavila u istoj ekipi, kurcšlus bi bio neizbežan.
Pojedini opozicioni političari neodoljivo me podsećaju na ove dve kategorije. Jedan političar, zvaćemo ga „carinik“ (iako nema nikakve veze sa Upravom carina, ali ima veze sa basketaškom kategorijom), smatra da je samo on autentični lider i da niko drugi ne treba i ne može da bude partner za saradnju. Deluje samouvereno i smireno, ali kontinuirano gubi bitke. To je prirodno, jer sam ne može da igra protiv organizovane ekipe koja igra sa druge strane i u kojoj postoji jedan dominantni „teški centar“, ali uz njega postoji i mnoštvo igrača koji dele minutažu i doprinose uspehu tima onoliko koliko mogu i umeju (istina, ima u tom timu i onih koji „mašu peškirom“ sa klupe, pa posle ispredaju priče kao da su oni najzaslužniji za brojne i ubedljive pobede, a da pritom sami ne znaju ni kako voditi loptu, a kamoli da pogode koš – ali o njima drugom prilikom).
U svakom slučaju, suočen sa izvesnim neuspehom u toj bici, „carinik“ počinje da ispoljava nervozu: za nemogućnost dogovora o igračima i taktici okrivljuje druge, a prema političkom protivniku se u javnosti ophodi na najnepristojniji način. „Vlasnik lopte“ je davnih dana bacio nekoliko frljoka koje su nekim čudom ušle u koš. Danas slavodobitno ističe kako je pogodio nekoliko šuteva, ali se njegov tim nalazi pred novim debaklom. On i dalje nekontrolisano šutira, sada dobrano promašujući ceo obruč, pa ponekad čak i tablu, a na primedbe saigrača i publike on odgovara da on zna kako se daju koševi i da je to pokazao. U sledećoj fazi, kada ga napuste i retki preostali saveznici, pokupiće loptu i otići kući. Kako igra, možda je trebalo to odmah da uradi.
Logično je da „teški centar“ i ekipa oko njega nemaju nikakvih problema sa takvim protivnicima. Čak nema potrebe da se „carinik“ i „vlasnik lopte“ nađu u istom timu – ionako se utakmice dobijaju sa pola snage. Istina, ukoliko „mahači peškirom“ zaista, a ne deklarativno, preuzmu glavnu reč i postanu ravnopravni učesnici u utakmici, pitanje je da li će čak i apsolutno dominantni „teški centar“ biti dovoljan da pokrije njihove brljotine – a prethodnih dana su neke isplivale na svetlost dana. Ko su „carinik“, „vlasnik lopte“ i „teški centar“ u srpskoj politici – zaključite sami. U međuvremenu, želim našim košarkašima mnogo, mnogo uspeha na Evropskom prvenstvu. Znam da među njima nema ni „carinika“, ni „vlasnika lopte“. Teški centri su nam dobri. Provereno.
