U suton sledećeg dana pred manastir rupiše tri mlada oficira u pilotskim uniformama. Smerno stupiše pred patrijarha, vojnički salutiraše i onda mu jedan odsečno saopšti:
– Vaša svetosti, njegovo veličanstvo kralj je odlučio da se pred naletom osvajačkih hordi skloni i sa vladom privremeno ode iz otadžbine, pa Vas poziva i moli da krenete za njim, avion Vas čeka u Nikšiću…
Patrijarh za trenutak zastade začuđen, a onda odlučno odgovori:
– Idite vi, đeco, i srećan vam put! I pozdravite milostivoga kralja našega i zafalite mu na brizi i pažnji. I kažite mu da ja ne mogu ostaviti svoj narod na milost i nemilost nemilosrdnicima, da je pastiru mjesto uz stado i kad navale čopori gladnih vukova…
Kad su Nemci tog 25. aprila 1941. godine banuli u zoru u Ostrog i iz kreveta na kišu isterali patrijarha Gavrila, jedan oficir-gestapovac mu se uneo u lice i zajedljivo upitao:
– To li je taj vlaški pop koji je objavio rat velikom Rajhu!?
Aleksandre, ne ruši kapelu
Gavrilo nije štrecao čak ni od vojničkom slavom ovenčanog i po tvrdorukaškoj vlasti ozloglašenog kralja Aleksandra Karađorđevića. On mu se kao mitropolit crnogorsko-primorski energično suprotstavio kada je naumio da Njegošu na Lovćenu podiže mauzolej po projektu Ivana Meštrovića, spomenik koji će pedesetak godina kasnije ipak biti poperen na vrhu ove svete i opevane planine. Zaprijetio je da će, ukoliko bude prekršena potonja Njegoševa volja, pravdu tražiti do najvišega suda na kugli zemaljskoj ili zauvijek skinuti mantiju, a narodu kazati zašto to čini.
Nemci su očigledno znali i dobro zapamtili patrijarhov govor preko Radio Beograda, 27. marta 1941. godine, uperen protiv potpisivanja i pristupanja Jugoslavije Trojnom paktu, reči koje su digle na noge ne samo Beograd, koje su prisilile Hitlera da se okrene Balkanu i za trideset i sedam dana odgodi napad na Rusiju (što je, kako će se ispostaviti, bilo možda presudno i za konačni ishod Drugog svetskog rata).
Energično se usprotivio i Kraljevskom namesništvu, odnosno namesniku knezu Pavlu Karađorđeviću kad je naumio da sa Nemačkom i njenim saveznicima potpiše pakt. Svoje neslaganje sa takvom politikom izrazio je i u posebnom memorandumu koji je 19. marta 1941. godine potpisao u ime Srpske pravoslavne crkve.
Nadajući se da će ipak odobrovoljiti i privoleti goropadnog i uticajnog, a kod naroda veoma popularnog i omiljenog crkvenog poglavara, knez Pavle ga je četiri dana kasnije pozvao u Beli dvor na ručak. U ledenoj i nimalo prijateljskoj atmosveri, knez je u neko doba uvrebao priliku da patrijarhu predoči političke prilike i upozna ga sa predlogom Jugoslovenske kraljevske vlade da se bezuslovno prihvati i potpiše pakt sa silama Osovine:
– Takva vaša odluka, bez konsultovanja naroda, može da dovede zemlju u jedno veliko iskušenje, koje bog zna kako može da se svrši – odgovorio mu je bez uvijanja patrijarh i detaljno obrazložio takvu procjenu. –
Na osnovu svega onoga što sam vam izložio i na osnovu odgovora Vašega Visočanstva, meni ništa drugo ne preostaje nego da nastavim put sa narodom do kraja, i da sa njime podijelim čašu gorčine koja nam je pripremljena. Ako bude trebalo ići i dalje od ovoga, ja ću se rado povući u manastirsku ćeliju da tamo dokrajčim svoj čemerni život, svjestan da sam sve pošteno i dosljedno učinio prema Crkvi i narodu, kako to moj položaj zahteva. To će biti moj poslednji protest protivu jedne ovakve politike, koja nas vodi na stranputicu i koja je potpuno u protivnosti sa našom tradicijom, našom časti i svim drugim što nas krasi kao ljude – rekao je patrijarh Dožić.
Bežeći iz Beograda početkom aprila 1941, kralj Petar Drugi Karađorđević poneo je sa sobom državni novac, umetnička dela, ali i tri najveće hrišćanske relikvije – ruku Svetog Jovana Krstitelja, ikonu Bogorodice Filermose i delove Časnog krsta. Najveći deo tog bogatstva, koji kralj nije mogao da ponese sa sobom, ostao je u manastiru Ostrog i okolini Nikšića, a za njega su se od tada borili mnogi. Od Italijana, Nemaca, četnika i partizana u Drugom svetskom ratu, preko komunističke vlasti, pa do današnjih Malteških vitezova i mnogih stranih sila. „Alo!” u nastavcima objavljuje delove jedne od najuzbudljivijih priča u našoj istoriji.
