Када је, сада већ давне 2005. године Тијана Дапчевић објавила песму „Све је исто само њега нема“ изазвала је толики естрадни бум, да чак ни национално еманциповани (читај острашћени) нису остали имуни на њу. То је због тога што је песма подједнако, ако не и више, посвећена њима у односу на југоносталгичаре, како их се обично, сажаљиво назива.
Ако су те 2005. године када је песма објављена били смешни стихови који кажу да је нормално да јаран носи брусхалтер или да на свакој журци народњаци свирају, како онда ти исти стихови звуче данас?
Признаћете да и нису толико духовити и вицкасти као тада. То је због тога што су нам се у ових 17 година друштвене аномалије толико умножиле и разгранале да нам и сатира мора еволуирати на напреднији ниво, како би нам сурова свакодневица била смешна.
Годину дана након објављивања ове песме, тачније 6. октобра 2006. године одржана је седница Скупштине општине Гроцка. Наша редакција је дошла до архивског снимка са те седнице који указује на један фрапантан податак. Добар део овог што данас живимо ни надреалисти нису предвидели. Није више проблем ни што јарани носе брусхалтере, ни што смо бомбардовани лошим народњацима, већ што живимо у свету менталног насиља и крканлука, који би и најбољи сатиричари попут Волтера, Молијера, Плаута или Нушића јако тешко исмејали.
Сагледавајући овај снимак из 2006., сазнајемо да је данашњица токсична и канцерогена. Изједа нас изнутра… Разлог је једноставан. Након 16. година од одржавања ове седнице у Гроцкој, мање више, све су исти људи који су на кључним фунцкијама. Доста њих је само претекло из једне у другу, а затим у Српску напредну странку. Некада су поносно носили Шешељев беџ, данас кличу Вучићу. Доста њих је напредовало и на много важнијим функцијама је него некада.
Погледајте део архивског снимка:
ЕЖИ
