Да, да…
Банке ће ускоро почети да се отимају о мене, јер одана робиња је права реткост.
Робови обично траже начин да побегну, има случајева и да су се лишили живота, или лишили живота свог господара, а ја сам остала лојална банкарском систему, и та наша веза је нераскидива.
Таман кад помислим „издржаћу, неће ово више никада да ми се деси, нисам ја толико богата да мажем гускино дупе маслом“ кад оно пртз! Врисне бојлер, пукне даска на wц шољи, похабају се ципеле, треба вазда нешто за у кућу и шта друго него куц-куц, добар дан, добар дан, је л’ може – МОЖЕ! И воила – ево теби сестро ово и роллај!
Све је ствар перцепције. Ја оно што ми легне на рачун – рачунам да сам зарадила. А у ствари, после пар месеци почне ова букагија да ме жуља и тек се онда опасуљим.
И све то није битно, робијам ја, шта ћу, кад мука натера. Него се плашим да сам добила онај Стокхолмски синдром који је примењен на мене и банкарски систем, где сам ја таоц а банке отмичари, и ја се као онда вежем емотивно за отмичара, па ми буде симпатичан, па почнем да оправдавам све те високе камате и скривене трошкове, сво то звање на мобилни ради опомињања за неплаћену рату ја доживљавам као да они у ствари само желе да чују мој умилни глас, мувкамо се мало и тако.
И, док траје ова наша чудна „веза“ ја сањам о томе да ме отме неки шеик, султан, тајкун.
И да се разумемо, мени паре уопште не требају. Треба ми само лагодан живот у свили и кадифи, шербет да пијем, димије да носим, Хурем да будем.
Него, је л’ неко заинтересован да ми буде жирант? Било ко…? Може и геј! Не, а? ОК.
ЛаБиЛнА
