Секс је данас за многе деликатна тема, али смо са друге стране исто тако сведоци да све већи број младих раније ступа у сексуалне односе и говоре отвореније о том чину.
Иако не слови више за табу тему, стручњаци истичу да на нашим просторима ретко ко ступа у сексуални живот ослобођен свих предрасуда и спреман да без стида испроба све своје сексуалне фантазије и истражи до краја своју сексуалност.
Са друге стране има и оних који се, како кажу, труде да не остају заробљени у својим блокадама, да истражују и спремни су да учине све што могу да достигну сексуалну слободу и задовољство, и све то са својим партнером. Реч је о свингерима, а БКТВНеwс је имао ту прилику да посети једини свингерски клуб у Београду и разговара са искусним свингерима, којима свинг није само секс, већ стил живота, дружење, забава.
Премда многима на нашим просторима свинг делује као нешто настрано и болесно, људи који годинама воде овакав начин живота, са великом страшћу говоре о томе шта за њих значи свинг, да он заправо чува брачну заједницу и да партнери морају бити емотивно зреле особе како би се упустиле у овакав подухват.
“Оно што је нама у овој причи најинтересантније јесте што имате двоје људи који су одлучили да буду потпуно отворени једно према другом, не скривају своје фантазије, већ их, напротив, заједно доживљавају. Они заједно истражују себе, своју везу, и за све то је потребно много храбрости. Истраживачки дух и могућност да са другом особом, коју волиш оствариш све своје жеље је заправо суштина свинга”, објашњава нам искусни пар, у свингерским круговима познатији под називом „Непхилим“, а који годинама води овакав начин живота.
У свингу је најбитнији сигуран секс, а притом нема инстистирања на било чему, јер уколико мушкарца или жену заинтересује нешто, они ће прво попричати једно са другим, а онда заједно и одлучити да ли ће испунити те фантазије.
“Управо је због тога битно да особе буду емотивно зреле када улазе у свинг. Прерано је ући са двадесет година, не верујем да су особе у тим годинама имале времена да остваре емотивну зрелост, упознају љубав, истраже себе и своје потребе. Постоје наравно изузеци, младе особе које су створене једно за друго, спремни да истражују заједно, али мислим да је то реткост. Данас највећи број парова улази у свинг у касним тридесетим и четрдесетим годинама”, тврди овај свингерски пар.
Како би нам боље објаснили да свинг није заправо само пуки секс, наши саговорници кроз анегдоте, објашњавају да је то уживање, романтични тренуци са вашом партнерком или партнером, дискусије о уметности, политици, друштву са другим паровима, све оно што може да развије квалитетан однос између људи.
“Данас није уопште чудно што постоје осуде околине, неки су шокирани када им кажете да сте свингер, некима то заголица машту, али не би никада пробали. Постоје и они који се усуде да пробају, па виде да то није за њих, а прави свингери у томе остају због свог партнера и себе, не обазирући се на ставове околине”, додају свингери.
Они верују да свинг чува и унапређује брак, а на питање како бирају парове, одговарају да се једноставно препознају.
“Не постоје неки посебни критеријуми на основу којих бирамо други пар. Једноставно нам људи легну и створи се нека хемија и присност која је битна како бисте остварили контакт и одност са другим паром”, кажу свингери и додају да је једини рецепт за успешну везу да не осуђујеш мишљење оног другог, да га прихватиш, да га анализираш, да дођете до заједничног мишљења, да поштујете ставове партнера.
Сваког петка, у једином клубу у Београду „Спа Интимо Лифестyле“, који је основан пре шест година, организују се свингерске журке, а Славољуб Стефановић, који заједно са супругом води клуб, каже да овде долазе парови из целе бивше Југославије, Мађарске, Италије, Немачке, Словеније, Турске, па чак и Аргентине.
“Званично регистровани свинг клубови постоје само у Србији и Хрватској, а код нас свакога петка долазе парови, а често и радознале соло даме и мушкарци, како би се упознали са свингом. Што се тиче ситуације у региону, у Хрватској постоје три активна клуба, а занимљиво је да један у регији Истре под називом „Цаса Еротица“ држи Србин Живослав Анђелић, који је иначе отворио први свингерски клуб на територији бивше Југославије”, кажу Славољуб и додаје да као и код нас, и у Хрватској има доста странаца који посећују ове клубове.
На питање да ли ће доживети да свинг у Србији престане да буде табу тема, свингери одговарају да хоће и да у већим градовима попут Београда, о свингу полако креће да се говори и јавно. Са друге стране социолог Невен Цветићанин тврди да ће свинг бити табу тема и даље, с обзиром на то да је наше друштво претежно и даље традиционално.
“Нису све теме које се тичу секса и изражавања сексуалности табу теме. Како се наше друштво тренутно налази негде између традиционалног и модерног друштва, где су се помешали обриси и једног и другог, можемо рећи да су табу теме оне које искачу из оквира традиционалне сексуалности, као што је управо свинг, права истополно оријентисаних људи, заједница, ЛГБТ и осталих”, објашвања Цветићанин за БКТВНеwс и додаје да што се тиче традиционалне сексуалности, нисмо имали претеране табуе, чак је и чувени Вук Стефановић Караџић написао своју збирку песама Црвен бан.
Осуде јавности данас постоје, тврди социолог, али додаје да сваки суд зависи од вредност позиције онога који је изриче, односно за оне који су традиционалније усмерени свакако свинг може да буде настран, док они са модернијим схватањима могу да разумеју и толеришу.
Са нашим саговорником слаже се и сексолог Александар Милошевић који наглашава да свингере не треба етикетирати као настране људе и да они имају своје разлоге зашто су изабрали свинг као стил живота.
“Они су потпуно нормални људи и они, попут хомосексуалаца и трансексуалаца, имају свој начин испољавања сексуалних потреба“, каже Милошевић додајући да је сексуалност најважнија, али и најкомпликованија врста комуникације, само се разликује у својим облицима, као и да сексуалност треба да буде дискретна, али не и тајна.
Надовезујући се на причу о традиционалном друштву, Милошевић за наш портал истиче, да иако живимо у 21. веку, у нашој земљи се сваки вид одступања од друштвено прихваћеног показивања сексуалности сматра перверзијом.
“Уколико испољавање сексуалности иде на задовољство оба партнера, онда перверзија не постоји. Потпуно је друга ствар уколико се партнер намеће неку ствар у сексу која му се не свиђа или једноставно неће, то се може назвати перверзијом”, каже Милошевић и додаје:
“Ако нико никог ту не угрожава, него сви послете “игре” изађу задовољни без било каквих негатвиних последица, онда не видим разлог зашто би свинг био окарактерисан као нешто што је лоше.”
Наши саговорници су сагласни да друштво које је најмање конзервативно, заправо је најеманципованије.
“Ту спадају Холандија, Данска, Норвешка, Аустрија и тако даље, тамо су парови најзадовољнији својим сексуалним животом. Напротив, у патријархалним друштвима, тамо где је мушкарац доминантна личност, као што је Италија или Турска, парови су незадовољни”, истиче Милошевић.
Треба напоменути да је скандинавска земља Данска, као држава највећег друштвеног благостања, уједно и земља са највећим бројем свингера на свету. Проблем код партнера у Србији је, како тврди Милошевић, тај што они мало причају о сексу, о својим фантазијама и о ономе што их узбуђује, додајући да је то део балканског наслеђеног конзервативизма.
„Корене свега тога можемо наћи још у хришћанству зато што је Еву прогласило кривом јер је Адаму дала забрањено воће и тако га увела у грех, па ју је Бог казнио као вечну мученицу. Касније у средњем веку жене су биле и спаљиване на ломачи зато што су биле слободоумне и имале слободан приступ сексу“ каже Милошевић истичући да је друштво у Србији је и даље конзервативно зато што много тога вуче из вере, где је однос према сексуалности још увек скривен.
Поред религијских (пред)убеђења, постоји још једна ствар која је, према речима нашег саговорника, допринела, да показивање сексуалности у нашој земљи и даље буде „гурнуто под тепих“.
„Комунизам је уништио сексуалност, комунисти су могли са женама да раде шта год хоће и ту се угасила љубав и престала свака нормална сексуална комуникација“, каже Милошевић и додаје да као „залог“ свему томе, ми данас доживљавамо да смо земља са најмањим природним прираштајем.
„Изгубили смо село и изгубили смо породицу.Оно што је комунизам учинио са сексуалношћу у Србији, сигурно ће бити потребно 25 до 30 година да се то „излечи“, тврди наш саговорник.
А. Гавриловић, Л. Милојевић, BKTVNews
