Тако је сваке године од када памтимо, бар ми неки, и није то ништа ново. Али сада постоји и тај феномен „пролећног умора“, те поред „јесењег блуза“, „зимске депресије“ и летњег рачунања времена, чини квартет и даје нам занимљиве теме за разговоре са познаницима. Нико неће споменути да сви ти симптоми пре могу бити проблем мањка времена за одмор, стреса, који је толико постао део свакодневнице да је пре нека врста епидемије, а не нешто што само одређене људе мори и одређене професије, затим неизвесности, константне неизвесности, у вези свега што нас окружује, па и међуљудских односа, што почињу и животиње да осећају и само погледајте какве су њихове реакције постале…
Једино се ово летње рачуњање времена може уписати у проблем, јер поврх свега што нас мори још се неко сетио да нам мазне и тај један сат од сна. Као да имамо времена на претек за одмор, па ето дајемо тих 60 минута гратис, јер побогу нећемо искористити све сате дневног светла, иако иду лепши дани и сунчаних сати ће тек бити све више и више, те ће бити и искоришћени, сигурно. А тек када се сетим климатизованих простора, аууу! Јесте благодат што су различити клима-апарати створени, али није то баш лако организму. Бива нашим крвним судовима веома занимљиво тада и имају право разгибавање, те се мало шире, те се мало сужавају и ето притисак који осцилира, ето главобоље, а не дао Бог и озбиљнијих проблема. Али сви хрле у климатизовано и како онда да се тело привикне на температуру?
Елем, зато ваша Неда слабо воли ићи по таквим крајевима и вешто избегава „велико“ и „шљаштеће“ што мами и нуди „од игле до локомотиве“, како су умели рећи моји стари. Сигурно има оних који не могу да верују овим мојим речима, али тако је. Више волим мале радњице у некој уличици, аутентичне, само своје, јединствено сређене, а у којима се осећаш онако опуштено и сатима можеш бити у њима, иако ти се учини да си тек ушао. Сетим се увек, а неки ће се сигурно исто сетити, оне дивне антикварнице у Кнез Михаиловој улици, на самом ћошку. Мирис старих књига, полице и столови препуни различитих издања, са посветама, толико историје што носе са собом, на различитим језицима…
Сате и сате сам тамо умела да проводим. Мир, поштовање према писаној речи, дела која се теже налазе или нема пуно њихових реиздања… Еее, али сада је наступио култ новог. Свега новог. „Измисли“ себе новог. Уради на себи нешто што ће бити ново. Буди вечно млад и нов. Култ спољашњег и материјалног, култ квантитета, а не квалитета, култ тела, а ум је постао сувишан или то бар неко жели тако да нам наметне. Па се гледају године, да ли неко има бора, седих у коси, затегнутост мишића, грам вишка, какву одећу носи…
Све што их интересује јесте та форма, слабо нешто неко пита за суштину. Било је тога и раније, али смо се шалили на рачун оних који би узели кључеве југића и накачили привезак бе-ем-ве-а како би неке цуре то вече помислиле да они возе нека од „оних“ кола и „пуни“ су лове, док сада то постаје „закон“. Наравно, још боље ако имаш таква кола, па буде као у оном вицу када двоје љубавника леже у кревету и он јој саопшти да има нешто да јој каже и ту следи значајна пауза током које се она унервозила шта ли ће јој он рећи и када јој саопшти да је ожењен, она одахне од олакшања и прокоментарише да ју је препао, јер је помислила да ће рећи да „мечка“ није његова. О, да, има и тога драги моји. Ма, шта причам, односно пишем, тога је увек и било – неки су јурили богате удаваче, неке су јуриле богате младожење и изгледа да је то у људској природи. Али нико није јурио да изгледа вечно млад. Напротив, у нека ранија времена људи у извесним годинама су били цењени баш због својих „седих власи“, како се умело рећи, односно због искуства, „пређених километара“, како год то назвали, те је постојало у оно старо време веће стараца. Искрено, није то ни било тако давно. Свака кућа и на овим просторима у којој је живео неко са доста „накупљених“ година у крштеници ценила је тог члана и слушала. Наравно, не треба сада слепо слушати, али треба саслушати, јер прођоше ти људи кроз све и свашта, нарочито на овим нашим надасве занимљивим просторима, те имају и по коју паметну прозборити нама у средњим годинама и млађима. Кажемо да су се времена променила. Па, и нису толико. Међутим, неки намећу култ тела и младости. Да сви изгледамо да нам је ето свега 25 година.
Ето, паде ми та цифра прва на памет, јер се сетих филма „Преостало време“ („In Time“, превођено и као „На време“) са Амандом Сајфред (Amanda Michelle Seyfried) и Џастином Тимберлејком (Justin Randall Timberlake) у главним улогама из 2011. године, у којем се радња баш и врти око времена, јер је једина валута постало време. Да, време које нам је остало на овоме свету.
Сви до двадесет пете лепо живе, а онда почиње сат да откуцава, сат који им се налази на подлактици и имају још свега годину дана живота, те ако хоће да преживе двадесет шесту годину већина мора радити као робље у нехуманим условима или се коцкати, док људи око њих падају по улици као снопље када им истекне и последњи секунд живота. А постоје, као и увек, они који од тога зарађују и живе у другој зони, иза обезбеђења, као у бајци, са еонима на својим рачунима. Али, сви изгледају као да су залеђени у двадесет петој години, јер нико физички неће остарити, ма колико му времена преостало. Па се не зна по изгледу ко је коме мајка, отац, дете, унуче, јер сви увек изгледају као да им је двадесет пет година. Ајој, досаде. Па, нема онда више потребе за свим оним пудерима да се сакрију све веће и веће бразде по лицу, сви су вечни млади или бар док им сат још куца.
Режисер и сценариста филма је Ендру Никол (Andrew M. Niccol), који је исто написао сценарио и режирао и филм „Гатака“ („Gattaca“) из 1997. године у којем се спомиње еугеника у свом повоју, јер ће деца бити генетски побољшана да не би имала нека обољења и да би била практично речено савршена, па главни лик Винсент Фримен (Vincent Anton Freeman), којег у филму интерпретира Итан Хоук (Ethan Green Hawke), жарко жели да буде астронаут.
Међутим, млађано момче Винсент има здравствени проблем, јер је рођен пре него што су почеле генетске манипулације, па није „савршен“ као његов млађи бата, те он узима идентитет и још по нешто генетског материјала од „савршеног“ Џерома Мороа (Jerome Eugene Morrow), кога интерпретира Џуд Лоу (David Jude Heyworth Law), који беше познати пливач, али сада парализован због саобраћајне несреће. Успео је Винсент, упркос својим здравственим мањкавостима и генетском „несавршеношћу“, да надмудри све те „савршене“ генетске примерке и да отпутује, као што је увек и хтео, и показао нам је да није важно да ли срце мало прескаче, да ли можемо уопште истрчати и полумаратон, а камоли цео маратон, да ли носимо наочаре и колико су стакла дебља сваке године или не, да је најбитније кефало, односно памет и решеност да се нешто учини. Тако да џаба њима њихова савршеност, када нису могли видети очигледно, а Винсент је упослио оно што је имао – памет своју и показао је да ни генетска манипулација не може учинити оно што нам даје Онај одозго и што нас чини уникатима, а не фабричким продуктима. Те, чему и тај култ младости и тела? Да ли то сви требамо бити исти и живети вечно? Ајме, која би то досада била!
Ваш „експерт“ за правила Неда
