Е, а лажи су лажи, било које боје да ми додамо као епитет и тиме хоћемо себе да оправдамо, ипак су то на крају само лажи. Знам за себе да сам много пута улепшала неки податак или прећутала или се тешим да сам успела прећутати, јер ко ме познаје зна да не умем ћутати. Ма проговорила бих па шта год да се после деси, све по оној старој „ком обојци, ком опанци“. Али вежбам да прећутим. Не знам како ми иде, јер, као што рекох, вежбам, а то не значи и да успевам.
Елем, вежбам, јер сам приметила да људи и не воле баш да им неко каже своје мишљење директно, већ би рађе да све буде као по сценарију неког филма, па се као много волимо и шаљемо пољупце у ваздух, уместо да се стварно изљубимо три пута по образима, па макар после брисали образе од разних кармина или ко зна чега све не.
Увек када то цмакање спомињем сетим се својих многобројних баба, које су чекале да лети дођем на распуст у посету и онда креће „лов“. Да, „лов“. Ко није имао искуство са бабама и њиховом жељом да изљубе младунче из своје фамилије не знају шта су пропустили. То је довело до развоја стратегије и тактике коју већ несвесно и данас користим – што бржег окретања главе лево-десно код поздрављања. Наиме, када дођемо у посету код родбине све су бакице некако ту или бар убрзо стигну и креће церемонија проласка кроз шпалир. Тачно знам како је свим оним државницима, који пролазе испред гарде да поздраве заставу када стигну у неку земљу. Стоји гарда, испрсили се сви у униформама, држе пушке и гледају право. Е, стоје бабе, затегле мараме и шосове нове обукле, а уместо пушки напућиле усне да изљубе те обрашћиће. Крећем храбро у сусрет чети. Прва баба добацује коментар: „Ма, шта ћеш љубити старе бабе.“, све уз смешак, а онда прва прионе на цмоктање. Вртим главу, вртим, јер циља како би ме што ближе уснама пољубила и сетим се да сам као мала умела да вриснем после треће бабе: „Шта ме бљакавите!“, што је њима било симпатично. Већ као старија знала сам да морам истрпети цео шпалир. Ред је, ипак су то старије жене и ајде да се не би увредиле, те да им учиним ту једну ствар. Када успешно пребродим прва три пољупца од бабе број један креће удисање ваздуха, док се сагињем до друге бакице и опет брзо маневар лево-десно главом, те некако и ова три пољупца прођу. Али умор хвата, маневар је све спорији, а бабе све ближе да ме лепо цмокну у зону у коју није некако ред да те бабе љубе. Тада се прави диверзија питањем: „Како си, бако?“, што наравно доводи до вишеминутне паузе, којом се сазнају нове информације и одмори се врат, те се заустави и почетак вртоглавице од толиког млаћења главом, па назад на поздрављање. И тако цео шпалир прође. А следећа церемонија је остављена за повратак кући са распуста, јер се ваља поздравити са свима пре пута. Те тако од најранијег узраста почне развој моторичких функција, тактике и стратегије, а и осећаја за друге, а данас тако често именовано као емпатија, јер треба и те бакице разумети. Е, ту се крије оно питање о „белим“ лажима, да. Крије се у дилеми: Да ли им рећи да вам то цмакање и није нешто пријатно, а њима је то једно од ретких задовољстава?
Или им учинити толико, ако ни због једног другог разлога, а оно због тога што ћемо једном и ми бити стари и тако хтети своје унуче да мазимо и цмачемо и колико болно би било да нам врисне да га не дирамо. Зато и има нечег доброг у учењу ћутања, јер више остане времена за посматрање, па видимо и друге поред себе, а онда сазнамо и шта то чини њих срећне, те схватимо да није свет створен само за нас, већ за све животиње, биљке и људе који га насељавају и као само мали делић свега тога ми смо ту са задатком да неповређујемо људе око себе, ни речју, ни делом, ни помишљу, већ да ширимо љубав. И то не само један дан у години, већ увек. А љубав и јесте истина, некада изговорена, некада прећутана, али само из правог разлога.
Ваш „експерт“ за правила Неда
20. фебруар 2019. године
