Поуке Светог владике Николаја Велимировића: „Шта је теже: утишати усколебану стихију водену и ваздушну, или исцелити неисцеливе лудаке, или васкрснути мртваца? Све троје је подједнако тешко смртну и грешну човеку, и све троје је подједнако лако Христу Господу. Кад се човек дубоко унесе у свако ово чудо посебице, с трепетом душе осети величину и дах оне свемоћи која је у почетку стварала свет. И рече Бог да буде – и би!“ Српска православна црква и њени верници сваког 29. октобра по јулијанском календару, односно 11. новембра по грегоријанском календару, прослављају дан посвећен Светом Аврамију Затворнику и Светој преподобномученици Анастасији Римљанки.
Свети Аврамије Затворник беше син побожних родитеља, рођен у Малој Азији 290. године и од ране младости са љубављу је посећивао цркву и са радошћу слушао реч Божију. Када му је дошло време за женидбу родитељи радосни почеше му тражити жену, док Аврамије поче одбијати да се жени, али због силног и непрекидног наваљивања родитеља ипак, и против своје воље, послуша их, те га оженише. Прође седам дана од женидбе и док је са женом седео у ложници осети Аврамије како сину као светлост благодат Божија у срцу његовом и напусти тајно своју кућу, изиђе из града и пронађе напуштену кућу у коју се настани и приступи своме спасењу славећи Господа. Родитељи и родбина његови бејаху врло тужни и почеше га тражити свуда, а након 70 дана нађоше га у келији где се моли Богу. Рече им Свети Аврамије: „He чудите се, него прославите човекољупца Бога који ме избави од ништавног света; и молите Господа за мене, да до краја носим благи јарам којега ме Он удостоји; и оставите ме да из љубави к Богу живим овде у молитвеном самовању и тиховању и навикнем творити свету вољу Његову.“ Видеше родитељи да га не могу поколебати и вратити кући, прихватише његову одлуку, а он их замоли да га не узнемиравају својим посетама, те је закључао врата и једино оставио прозорче за достављање хране. Након десет година умреше му родитељи и он наследи велико имање, али није желео да се прилепи уз овоземаљске ствари замоли једног пријатеља да имање раздели сиромасима, те се врати свом подвижничком животу у молитви и молитвеном тиховању. Подвизивао се Свети Аврамије 50 година и само два пута је међу народ изашао.
Први пут изађе, јер је епископ желео да једно незнабожачко село обрати ка Богу. Противио се тој одлуци Свети Аврамије, али је након разговора са епископом схвати да је то његов пут и постаде свештенику том селу. Затим, Свети Аврамије поручи свом пријатељу, којег је након смрти родитеља замолио да раздели имање његових родитеља сиротињи, да му пошаље преостали новац од имања како би у том незнабожачком селу изидао цркву. И изида цркву Свети Аврамије, те поче служити у њој службу и окупи незнабожачки народ, али га они оковаше, протераше из села и каменоваше. Но Свети Аврамије се врати. Мучили су га, гонили, вукли, тукли, каменовали, али се Свети Аврамије увек враћао и служио службу у својој цркви никоме не рекави ни прекор, ни ружну реч. Видевши то народ се задиви љубављу коју има Свети Аврамије и схватише да је послат их спасе од ђавоље обмане, те их све крсти Блажени у име Оца и Сина и Светога Духа. Други излазак међу људе беше спасавање његове братанице Марије, која заблуде. Свети Аврамије је имао брата, који доби јединицу кћер Марију. Када Марији беше седам година отац јој умре, а познаници доведоше Марију код стрица Светог Аврамија, који преузе на себе да је учи Псалтиру и осталим књигама, а велико имање његовог брата каза да разделе сиротима. Марија поживе у манастиру тако 20 година угледајући се на стрица, а затим доспе у ђавољу замку, јер неки монах дође у посету Светом Аврамију и угледа Марију и распали се у њему похота са којом се борише годину дана, али не успе се изборити, те уђе у Маријину келију и заведе је и обешчасти. Обузе Марију ужас и одмах отпутова у други град, где измени свој изглед и одседе у гостопримници. Мољаше се Свети Аврамије и дан и ноћ за Марију и након две године сазнаде где је она, те посла познаника да се распита о њој како је. Када му саопшти познаник све, одлучи Свети Аврамије да се маскира у војника и да оде по своју братаницу. Вратила се Марија са својим стрицем Светим Аврамијем у своју келију и тако поживеше у молитви и кајању, у постовима и усрдној молитви Богу десет година уз свога стрица, који виде да њено велико покајање и утеши се, те се престави Богу у својој седамдесетој години 360. године. Поживе Марија још пет година у молитви и покајању, те се и она представи Господу у миру. Света Анастасија Римљанка остала је сироче када јој беху три године, те је узе к себи у манастир игуманија Софија.
Манастри беше у усамљеном и непознатом месту недалеко од Рима, а игуманија Софија се посвети подучавању и васпитавању Анастасије, те она у посту, подвизима, молитвама и осталим врлинама превазиђе остале сестре. Беше то време када владаше цар Деције Трајан (Гај Месије Квинт Трајан Деције – лат. Gaius Messius Quintus Traianus Decius; Сирмијум око 201. — Абрит, 1. јул 251.) са сувладаром Валеријаном (Публије Лициније Валеријан, лат. Publius Licinius Valerianus, рођен око 200. године – умро Gundišapur 260. Године, владао од 253. до 260. године), а градоначелник беше незнабожачки Проб. Након 17 година напуни Анастасија своју двадесету годину и рашчу се по Риму за њену необичну лепоту и неки богаташ је пожеле за жену, али Света Анастасија не хте ни да чује да се удаје, већ служаше Господу и дању и ноћу у молитви. За све то чу и градоначелник Проб и посла своју војску да је доведу и када војници развалише манастирске капије и доведоше је градоначелник је прими, те јој се обрати речима: „Каквог си рода; које си вере? и како ти је име?“ Гледајући у земљу, светитељка одговори тихим гласом: „Кћи сам једнога грађанина града Рима; васпитана сам у хришћанској вери; име ми је Анастасија.“ На то градоначелник рече: „Ово име је необично код Римљана, и ја не знам шта значи Анастасија.“ Светитељка одговори: „Анастасија значи васкрсење, подигнуће, јер ме Бог подиже да говорим противу тебе док не савладам оца твог, Сатану.“ Градоначелник на то рече: „Девојко, одговарај ми кротко, да ме не би разјарила. Ето, ја штедим твоју младост, и не желим да погубим твоју лепоту; послушај ме као оца који ти саветује оно што је добро. Зашто си обманула себе штетним учењем хришћанским, и узалуд траћиш године своје, лишавајући себе лепог живљења и уживања, које богови дадоше људима на весеље? Каква је то радост, у тамном углу скривати такву лепоту, која се и великим кнезовима може допасти? Какво је то задовољство, избегавати људско друштво, и као звер живети усамљенички? Каква је корист добровољно предавати себе на муке и смрт за Распетога? Није ли боље поклонити се нашим бесмртним боговима, узети поштеног, благородног мужа, уживати у сластима, радовати се деци, живети у части и слави међу добрим људима, имати многа имања, злато и сребро, и не упропашћивати у крајњој беди и сиромаштву живот, дарован нам од богова за лепо уживање. Стога ти саветујем: приступи и поклони се боговима, и одмах ћеш имати мужа високородног, угледног, славног, и богатог, блиског царскоме престолу и веома моћног. Заједно са њим и ти ћеш уживати велико поштовање, и у све дане живота свога наслађиваћеш се сваким благом.“ На те речи Света Анастасија, подигавши очи своје и погледавши у градоначелника, одговори: „Муж мој, и богатство моје, и живот мој, и весеље моје јесте Господ мој Исус Христос; од Њега ме нећеш одвратити својим саблажњивим речима; нећеш ме преварити као змија Еву; нећеш ми учинити слатком горку погибао вашу, и нећеш ме застрашивањем мукама одвојити од Господа мога, за кога сам готова умрети не једанпут но – о, кад би то могуће било – и сто пута!“ Тада градоначелник нареди да је туку, муче и растежу међу четири стуба, са ватром, која под њом беше запаљена, те је џелати тукоше још, док се Света Анастасија усрдно молише.
Затим је привезаше за точак, који окреташе и све јој кости ломише, а Света Анастасија се још усрдније поче молити, те тог часа силом Божијом точак стаде и одрешише се руке њене и она се показа целим телом читава и здрава. Заслепљен злобом градоначелник нареди да је и даље муче и тако јој одсекоше језик да се не би могла гласно молити Господу, а градоначелник затим нареди да је одведу ван града и да јој одсеку главу. Оставише тако тело Свете Анастасије ван града без погреба да га птице и звери поједу, али Божијом промишљу оно остаде нетакнуто. Игуманија Софија изађе тада из манастира са чистим платном и руковођена Богом нађе тело Свете Анастасије, те поче плакати. А како беше стара и слаба није знала како ће тело однети и сахранити. Када промишљу Божијом наиђоше два честита човека, хришћанина, те они помогоше мати Софији и погребоше на тело светице, како и доликује. Престави се Богу Света Анастасија Римска око 250. године. Тропар Светом Аврамију Затворнику, глас 8.: К тебје отче извјесно спасесја јеже по образу, пријим бо крест посљедовал јеси Христу, и дјеја учил јеси презирати убо плот, преходит бо; приљежати же о души вешчи безсмертњеј, тјемже и со ангели срадујетсја преподобни Аврамије дух твој. (Тропар Аврамију, глас 8.: У теби се, оче, сигурно спасе боголикост, јер си примивши Крст, следио Христа. Делима си учио презирати тело, желећи више за душу ствари бесмртне, зато и са Анђелима, Свети Аврамије, радује се дух твој.) Кондак Аврамију, глас 3.: Показао си се као Анђео на Земљи и постом си био насађен као дрво, које је водом уздржања расло и течењем твојих суза прљавштину умивало: Зато си се показао као Божанско пристаниште Духа, Свети Аврамије. Тропар Анастасији, глас 4.: Овчица Твоја Исусе, Анастасија, зове силним гласом: „Тебе Жениче мој љубим и тражећи Те страдам, и распињем се и сахрањујем у крштењу Твоме.
И страдам ради Тебе, да бих царствовала с Тобом, и умирем за Тебе, да бих живела с Тобом. Прими ме као чисту жртву, с љубављу жртвовану за Тебе.“ Њеним молитвама, као Милостив, спаси душе наше. Кондак Анастасији, глас 3.: Очистивши се водама дјевства и венчавши се крвљу мучеништва, Света Анастасијо, подајеш онима који су у потреби исцељење од болести и спасење онима који ти од срца прилазе: Јер ти је Господ Христос подарио силу, да точиш благодат која увек тече.
