Pouke Svetog vladike Nikolaja Velimirovića: „Šta je teže: utišati uskolebanu stihiju vodenu i vazdušnu, ili isceliti neiscelive ludake, ili vaskrsnuti mrtvaca? Sve troje je podjednako teško smrtnu i grešnu čoveku, i sve troje je podjednako lako Hristu Gospodu. Kad se čovek duboko unese u svako ovo čudo posebice, s trepetom duše oseti veličinu i dah one svemoći koja je u početku stvarala svet. I reče Bog da bude – i bi!“ Srpska pravoslavna crkva i njeni vernici svakog 29. oktobra po julijanskom kalendaru, odnosno 11. novembra po gregorijanskom kalendaru, proslavljaju dan posvećen Svetom Avramiju Zatvorniku i Svetoj prepodobnomučenici Anastasiji Rimljanki.
Sveti Avramije Zatvornik beše sin pobožnih roditelja, rođen u Maloj Aziji 290. godine i od rane mladosti sa ljubavlju je posećivao crkvu i sa radošću slušao reč Božiju. Kada mu je došlo vreme za ženidbu roditelji radosni počeše mu tražiti ženu, dok Avramije poče odbijati da se ženi, ali zbog silnog i neprekidnog navaljivanja roditelja ipak, i protiv svoje volje, posluša ih, te ga oženiše. Prođe sedam dana od ženidbe i dok je sa ženom sedeo u ložnici oseti Avramije kako sinu kao svetlost blagodat Božija u srcu njegovom i napusti tajno svoju kuću, iziđe iz grada i pronađe napuštenu kuću u koju se nastani i pristupi svome spasenju slaveći Gospoda. Roditelji i rodbina njegovi bejahu vrlo tužni i počeše ga tražiti svuda, a nakon 70 dana nađoše ga u keliji gde se moli Bogu. Reče im Sveti Avramije: „He čudite se, nego proslavite čovekoljupca Boga koji me izbavi od ništavnog sveta; i molite Gospoda za mene, da do kraja nosim blagi jaram kojega me On udostoji; i ostavite me da iz ljubavi k Bogu živim ovde u molitvenom samovanju i tihovanju i naviknem tvoriti svetu volju Njegovu.“ Videše roditelji da ga ne mogu pokolebati i vratiti kući, prihvatiše njegovu odluku, a on ih zamoli da ga ne uznemiravaju svojim posetama, te je zaključao vrata i jedino ostavio prozorče za dostavljanje hrane. Nakon deset godina umreše mu roditelji i on nasledi veliko imanje, ali nije želeo da se prilepi uz ovozemaljske stvari zamoli jednog prijatelja da imanje razdeli siromasima, te se vrati svom podvižničkom životu u molitvi i molitvenom tihovanju. Podvizivao se Sveti Avramije 50 godina i samo dva puta je među narod izašao.
Prvi put izađe, jer je episkop želeo da jedno neznabožačko selo obrati ka Bogu. Protivio se toj odluci Sveti Avramije, ali je nakon razgovora sa episkopom shvati da je to njegov put i postade svešteniku tom selu. Zatim, Sveti Avramije poruči svom prijatelju, kojeg je nakon smrti roditelja zamolio da razdeli imanje njegovih roditelja sirotinji, da mu pošalje preostali novac od imanja kako bi u tom neznabožačkom selu izidao crkvu. I izida crkvu Sveti Avramije, te poče služiti u njoj službu i okupi neznabožački narod, ali ga oni okovaše, proteraše iz sela i kamenovaše. No Sveti Avramije se vrati. Mučili su ga, gonili, vukli, tukli, kamenovali, ali se Sveti Avramije uvek vraćao i služio službu u svojoj crkvi nikome ne rekavi ni prekor, ni ružnu reč. Videvši to narod se zadivi ljubavlju koju ima Sveti Avramije i shvatiše da je poslat ih spase od đavolje obmane, te ih sve krsti Blaženi u ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Drugi izlazak među ljude beše spasavanje njegove bratanice Marije, koja zablude. Sveti Avramije je imao brata, koji dobi jedinicu kćer Mariju. Kada Mariji beše sedam godina otac joj umre, a poznanici dovedoše Mariju kod strica Svetog Avramija, koji preuze na sebe da je uči Psaltiru i ostalim knjigama, a veliko imanje njegovog brata kaza da razdele sirotima. Marija požive u manastiru tako 20 godina ugledajući se na strica, a zatim dospe u đavolju zamku, jer neki monah dođe u posetu Svetom Avramiju i ugleda Mariju i raspali se u njemu pohota sa kojom se boriše godinu dana, ali ne uspe se izboriti, te uđe u Marijinu keliju i zavede je i obeščasti. Obuze Mariju užas i odmah otputova u drugi grad, gde izmeni svoj izgled i odsede u gostoprimnici. Moljaše se Sveti Avramije i dan i noć za Mariju i nakon dve godine saznade gde je ona, te posla poznanika da se raspita o njoj kako je. Kada mu saopšti poznanik sve, odluči Sveti Avramije da se maskira u vojnika i da ode po svoju bratanicu. Vratila se Marija sa svojim stricem Svetim Avramijem u svoju keliju i tako poživeše u molitvi i kajanju, u postovima i usrdnoj molitvi Bogu deset godina uz svoga strica, koji vide da njeno veliko pokajanje i uteši se, te se prestavi Bogu u svojoj sedamdesetoj godini 360. godine. Požive Marija još pet godina u molitvi i pokajanju, te se i ona predstavi Gospodu u miru. Sveta Anastasija Rimljanka ostala je siroče kada joj behu tri godine, te je uze k sebi u manastir igumanija Sofija.
Manastri beše u usamljenom i nepoznatom mestu nedaleko od Rima, a igumanija Sofija se posveti podučavanju i vaspitavanju Anastasije, te ona u postu, podvizima, molitvama i ostalim vrlinama prevaziđe ostale sestre. Beše to vreme kada vladaše car Decije Trajan (Gaj Mesije Kvint Trajan Decije – lat. Gaius Messius Quintus Traianus Decius; Sirmijum oko 201. — Abrit, 1. jul 251.) sa suvladarom Valerijanom (Publije Licinije Valerijan, lat. Publius Licinius Valerianus, rođen oko 200. godine – umro Gundišapur 260. Godine, vladao od 253. do 260. godine), a gradonačelnik beše neznabožački Prob. Nakon 17 godina napuni Anastasija svoju dvadesetu godinu i rašču se po Rimu za njenu neobičnu lepotu i neki bogataš je požele za ženu, ali Sveta Anastasija ne hte ni da čuje da se udaje, već služaše Gospodu i danju i noću u molitvi. Za sve to ču i gradonačelnik Prob i posla svoju vojsku da je dovedu i kada vojnici razvališe manastirske kapije i dovedoše je gradonačelnik je primi, te joj se obrati rečima: „Kakvog si roda; koje si vere? i kako ti je ime?“ Gledajući u zemlju, svetiteljka odgovori tihim glasom: „Kći sam jednoga građanina grada Rima; vaspitana sam u hrišćanskoj veri; ime mi je Anastasija.“ Na to gradonačelnik reče: „Ovo ime je neobično kod Rimljana, i ja ne znam šta znači Anastasija.“ Svetiteljka odgovori: „Anastasija znači vaskrsenje, podignuće, jer me Bog podiže da govorim protivu tebe dok ne savladam oca tvog, Satanu.“ Gradonačelnik na to reče: „Devojko, odgovaraj mi krotko, da me ne bi razjarila. Eto, ja štedim tvoju mladost, i ne želim da pogubim tvoju lepotu; poslušaj me kao oca koji ti savetuje ono što je dobro. Zašto si obmanula sebe štetnim učenjem hrišćanskim, i uzalud traćiš godine svoje, lišavajući sebe lepog življenja i uživanja, koje bogovi dadoše ljudima na veselje? Kakva je to radost, u tamnom uglu skrivati takvu lepotu, koja se i velikim knezovima može dopasti? Kakvo je to zadovoljstvo, izbegavati ljudsko društvo, i kao zver živeti usamljenički? Kakva je korist dobrovoljno predavati sebe na muke i smrt za Raspetoga? Nije li bolje pokloniti se našim besmrtnim bogovima, uzeti poštenog, blagorodnog muža, uživati u slastima, radovati se deci, živeti u časti i slavi među dobrim ljudima, imati mnoga imanja, zlato i srebro, i ne upropašćivati u krajnjoj bedi i siromaštvu život, darovan nam od bogova za lepo uživanje. Stoga ti savetujem: pristupi i pokloni se bogovima, i odmah ćeš imati muža visokorodnog, uglednog, slavnog, i bogatog, bliskog carskome prestolu i veoma moćnog. Zajedno sa njim i ti ćeš uživati veliko poštovanje, i u sve dane života svoga naslađivaćeš se svakim blagom.“ Na te reči Sveta Anastasija, podigavši oči svoje i pogledavši u gradonačelnika, odgovori: „Muž moj, i bogatstvo moje, i život moj, i veselje moje jeste Gospod moj Isus Hristos; od Njega me nećeš odvratiti svojim sablažnjivim rečima; nećeš me prevariti kao zmija Evu; nećeš mi učiniti slatkom gorku pogibao vašu, i nećeš me zastrašivanjem mukama odvojiti od Gospoda moga, za koga sam gotova umreti ne jedanput no – o, kad bi to moguće bilo – i sto puta!“ Tada gradonačelnik naredi da je tuku, muče i rastežu među četiri stuba, sa vatrom, koja pod njom beše zapaljena, te je dželati tukoše još, dok se Sveta Anastasija usrdno moliše.
Zatim je privezaše za točak, koji okretaše i sve joj kosti lomiše, a Sveta Anastasija se još usrdnije poče moliti, te tog časa silom Božijom točak stade i odrešiše se ruke njene i ona se pokaza celim telom čitava i zdrava. Zaslepljen zlobom gradonačelnik naredi da je i dalje muče i tako joj odsekoše jezik da se ne bi mogla glasno moliti Gospodu, a gradonačelnik zatim naredi da je odvedu van grada i da joj odseku glavu. Ostaviše tako telo Svete Anastasije van grada bez pogreba da ga ptice i zveri pojedu, ali Božijom promišlju ono ostade netaknuto. Igumanija Sofija izađe tada iz manastira sa čistim platnom i rukovođena Bogom nađe telo Svete Anastasije, te poče plakati. A kako beše stara i slaba nije znala kako će telo odneti i sahraniti. Kada promišlju Božijom naiđoše dva čestita čoveka, hrišćanina, te oni pomogoše mati Sofiji i pogreboše na telo svetice, kako i dolikuje. Prestavi se Bogu Sveta Anastasija Rimska oko 250. godine. Tropar Svetom Avramiju Zatvorniku, glas 8.: K tebje otče izvjesno spasesja ježe po obrazu, prijim bo krest posljedoval jesi Hristu, i djeja učil jesi prezirati ubo plot, prehodit bo; prilježati že o duši vešči bezsmertnjej, tjemže i so angeli sradujetsja prepodobni Avramije duh tvoj. (Tropar Avramiju, glas 8.: U tebi se, oče, sigurno spase bogolikost, jer si primivši Krst, sledio Hrista. Delima si učio prezirati telo, želeći više za dušu stvari besmrtne, zato i sa Anđelima, Sveti Avramije, raduje se duh tvoj.) Kondak Avramiju, glas 3.: Pokazao si se kao Anđeo na Zemlji i postom si bio nasađen kao drvo, koje je vodom uzdržanja raslo i tečenjem tvojih suza prljavštinu umivalo: Zato si se pokazao kao Božansko pristanište Duha, Sveti Avramije. Tropar Anastasiji, glas 4.: Ovčica Tvoja Isuse, Anastasija, zove silnim glasom: „Tebe Ženiče moj ljubim i tražeći Te stradam, i raspinjem se i sahranjujem u krštenju Tvome.
I stradam radi Tebe, da bih carstvovala s Tobom, i umirem za Tebe, da bih živela s Tobom. Primi me kao čistu žrtvu, s ljubavlju žrtvovanu za Tebe.“ Njenim molitvama, kao Milostiv, spasi duše naše. Kondak Anastasiji, glas 3.: Očistivši se vodama djevstva i venčavši se krvlju mučeništva, Sveta Anastasijo, podaješ onima koji su u potrebi isceljenje od bolesti i spasenje onima koji ti od srca prilaze: Jer ti je Gospod Hristos podario silu, da točiš blagodat koja uvek teče.
