Не престај помагат’, славо србског рода, не престај за грешне молити Господа. Ти си светац Божији у небеској слави, а свеци су људи духом цели, здрави. У теби видимо ми правог човека, Слободног од греха, и препуног лека, у ком огањ гори Духа Свесветога, у ком љубав стоји Христа Васкрслога. Захвални смо теби, и Богу свесилну, што кроз Тебе лије милост преобилну, кроз Свог свеца чудна и ангелолика – Василија србског, Божијег угодника!“ Српска православна црква (СПЦ) и њени верници данас обележавају дан великог Светог Василија Острошког Чудотворца, рођеног у селу Мркоњићи, у Поповом пољу, надомак Требиња 1610. године на празник 20.000 Светих Мученика Никомидијских (28. децембар/10. јануар) као Стојан Јовановић, од оца Петра и мајке Ане. Тешко је било време када је рођен, те породица, због страха од данка у крви, који је тада даван Отоманима, малог Стојана посла у манастир Завала, код стрица му игумана Серафима. Научио је писати и читати у манастиру Завала, а након неколико година Стојан одлази у требињски манастир Тврдош, где похађа манастирску школу и прима монашки постриг и свештенички чин, те постаде парох поповопољски. Зато често умеју да ословљавају Светог Василија Острошког и Тврдошки.
Путовао је Свети Василије на Свету Гору, затим у Влашку и Русију и отуда доносио дарова напаћеном херцеговачком народу, који је тада трпео велике репресалије, јер је владала глад, а то су користили римокатолички мисионари како би преверили што више народа (што је верно описао Симо Матавуљ у приповеци „Пилипенда“). Имао је много мука Свети Василије и са отоманским властима, као и са бахатости и непослушности племенских кнезова и ускочких четовођа, али је и даље обављао своју службу верно. Рукоположен је 1638. године у Пећи за митрополита херцеговачког, са обновљеном светосавском титулом митрополит Захумски, а касније ће додати и титулу Скендеријски. Вршио је своју службу архиепископа од Мостара, Требиња, Билеће и Херцег Новог до Пљеваља, Мораче, Оногошта (Никшића) и Бјелопавлића, а живео је у манастиру Тврдош, каји потом разорише Турци. Под великим притиском од унијаћења, лажи и клевета, 1651. године по белешкама Ћоровића „Свети је због пакости свога братства морао да се повуче у Острог“ заправо Оногошт, јер је група требињских унијата и заблуделих калуђера и лаика устала против њега као законитог митрополита и по наговору латинских прелата на митрополитски престо покушали су да уздигну калуђера Арсенија. Али прогону ту није било краја, већ 1664. или 1665. године тада митрополит Захумски Свети Василије, због притисака турског насиља и навале римских мисионара, пресели своје седиште из манастира Светог Димитрија у Попима код Оногошта у неприступачну испосницу преподобног оца Исаија на Острог-гори, изнад брда Пљешевачких и Бјелопавлићке равнице, када залази у област Скадарску (Скендерије), те по одобрењу патријарха додаје титули и Скендеријски.
Пећински манастирић постаје тада седиште митрополије и почињу радови на обнови и проширењу, те се гради и црква Часног Крста и остаде у аманет свима потоњима да је чувају и пазе од напада Турака, унијата и латина, јер се Свети Василије упокоји 29. априла/12. маја 1671. године у својој острошкој келији, те га братија манастира достојно сахрани у гроб на заравни испод храма Ваведења Пресвете Богомајке, а из стене, у висини, под којом је испустио своју душу и на којој нема земље, убрзо је израсла винова лоза, која и данас рађа. Мошти Светог Василија Тврдошког, Острошког и Скендеријског Чудотворца и Исцелитеља почивају у манастиру Острог, где Свети Василије чини и данас чуда и исцељује болесне. Надалеко је познат по својим чудима Свети Василије и не само међу православним Србима, јер му на поклоњење долазе и иноверци, који се усрдно моле за здравље својих ближњих и своје, а Свети Василије помаже свима, уколико је њихова молитва чистог срца.
Тропарь святителя Василия, епископа Захолмского или Острожского (глас 4): От юности твоея всего себе Господеви отдал еси, пребывая в молитвах, трудех и постех, отче Богоносне, образ был еси добродетели твоему стаду; сего ради видя Бог твое благое произволение, поставляет тя Своей Церкви пастыря и добраго архиерея и по преставлении твоем соблюде святое тело твое нерушимо, святителю Василие. Темже, яко имея дерзновение, молися Христу Богу спастися душам нашим. (Тропар, глас 4.: От јуности твојеја всего себе Господеви одал јеси, пребиваја в молитвах, трудјех и постјех, оче Богоносне: Образ бил јеси добродјетељи својему стаду, сего ради видја Бог твоје благоје произвољеније, постављајет тја Својеј Церкви пастирја и добљаго архијереја, и по престављенији твојем собљуде свјатоје тјело твоје нерушимо, свјатитељу Василије: Тјемже јако имјеја дерзновеније, молисја Христу Богу, спастисја душам нашим. Тропар, глас 4.: Од младости своје целог себе си дао Господу, пребивајући у молитвама, подвизима и постовима, оче богоносни: Био си пример врлине твоме стаду, због тога виде Бог твоју добру намеру и постави те у Својој Цркви као пастира и ревносног архијереја, и по престављењу твоме сачува свето тело твоје нетрулежно, светитељу Василије: Зато као онај који има смелост, моли се Христу Богу, да спасе душе наше.) Кондак святителя Василия, епископа Захолмского или Острожского (глас 8): Яко от младенства себе поработив Господеви, постом и бдением свое тело удручая, мудре, сосуд честен Духу Пресвятому явился еси, сего ради поставляет тя пастырем Своей Церкви, юже добре пасл еси. Темже ко Господу отходиши, Егоже возлюбил еси. Молимся ти, помяни и нас, верою чтущих святую память твою, да вси зовем ти: радуйся, всечестне отче Василие. (Кондак, глас 8.: Јако от младенства себе поработив Господеви, постом и бдјенијем своје тјело удручаја, мудре, сосуд честен Духу Пресвјатому јавилсја јеси, сего ради постављајет тја пастирем Својеј Церкви, јуже добрје пасал јеси, тјемже ко Господу отходиши, Јегоже возљубил јеси. Молимсја ти, помјани и нас вјероју чтушчих свјатају памјат твоју, да вси зовем ти: Радујсја, всечестне оче Василије. Кондак, глас 8.: Од младости си себе заробио Господом, постом и бдењем своје тело си укротио, мудри, часни сасуд Пресветом Духу си се показао, због тога те је поставио за пастира Својој Цркви, коју си добро пасао. Зато као онај који си отишао Господу кога си љубио, молимо те, сети се и нас који са вером поштујемо свету успомену твоју, да ти кличемо: Радуј се, свеславни оче Василије!)
