За зимницу је заклао четири свиње од по 250 килограма и две мање, замрзивачи су му пуни меса
Милорад Мићун Дамљановић (48) познат је у свом крају да може после предјела да поједе цело печено јагње или прасе. Због тога је добио надимак Ненајед. За њега су чули у многим крајевима Балкана а добро га памти и Париз, светска гурманска престоница.
Милорад живи у Галичу код Горњег Милановца са мајком Олгом. Дуго је био инструктор вожње, возач камиона тешкаша, а сада је на бироу незапослен. Сада се бави пољопривредом.
– Једно вече, моја мајка и отац Милован поставили су на трпезу огромно печено пиле. Рекли су мојој три године старијој сестри Виолети и мени да вечерамо, а они ће кад намире стоку. Када су се вратили имали су шта и да виде. Од пилета су остале само кости. Целог сам га појео! Моја сестра појела је само мало. Сутрадан испекли су друго пиле, наочиглед свих смазао сам и то. Тако је откривен мој “таленат”. После тога није било недеље да отац није клао јагње или прасе – прича Милорад.
Сећа се да је једном док су чекали госте његов отац испекао велико јагње које је он такође појео.
– Отац је испекао велико јагње, прислонио га на ражњу уз плот. Нисам могао да одолим. Одсекао сам комадић, па још један и тако редом. Кад се тата, заузет послом, вратио за сат времена затекао је само главу и костур. Псовао је, галамио али куд ће, брже боље заклао је и испекао друго јагње.
У Милановцу омиљени ресторан му је “Снага”, чији газда Слободан Бобан Чуљковић не може да се начуди како Мићун “батаљује” печење узастопним наруџбинама “донеси још!” иако је прегрмео батаљон муштерија великог апетита.
– За крсну славу обавезно печем два најбоља јагњета и прасе. За зимницу сам заклао четири свиње од по 250 кила и две мање, замрзивачи су пуни меса. Зарадим новца за то, имам малу ковачницу, кољем свиње по селима, орезујем воћке, финансира ме и сестра. Један другар и ја лети поједемо сира и кајмака за предјело, не знам тачно колико кила, па цело прасе од 20-22 кила, за дезерт лубеницу десеткилашицу. Слатко сампосрчем лонац пасуља од десет литара. Возио сам шлепере у Париз. Чуј, Французи ждероње? Кад виде колико брдо чалабрцнем за доручак, сви “јунаци” ником поникоше! – каже Мићун.
Лабараторијски и други налази показују да Милорад нема вишка масноће у крви, холестерола, триглицерида. Претпоставља да је то тако зато што се доста креће. Тежак је 140 килограма,пије умерено, покоји аперитив за бољи апетит и да гаси жеђ, не опија се.
– Биће да сам за добро “залогајче” предодређен генетски. Јер, изузетно доброг апетита био је мој деда по оцу, исто се звао Мићун, али је као такав још више остао упамћен његов брат Божо. Е, тај би на вашарима обавезно сам појео печену овцу и то увек највећу. Једном као гост на слави појео је читаво јагње, па му је тај домаћин смркнуто рекао: “Више ми не долази на славу!”. За предјело, на славама би очас посла презалогајио пет-шест печених кокошака, као увертиру. Оба су били солунци, нису више живи, умрли су од старости, ниједан није боловао – завршава причу Милорад.
(Телеграф.рс/ Извор: Новости)
