Вечита дилема с којом се мушкарци сусрећу – како бити веран једној жени?
Оној, која сирота од памтивека мозга да ли је мушка потреба за тиме да истовремено живи с једном, спава с другом, а очијука с трећом, оно због чега од брака бежи “као ђаво од крста”?
– Ма, немам ти ја проблема с женама. Обе ме слушају ко Бога! – почиње причу за Телеграф 42-годишњи Стеван К. из Батајнице који, каже, већ 12 година ужива у малом приватном рају с две жене!
Да, добро сте чули, овај трговац средио је себи живот “као бомбону” и поборник је идеје да би сваки Србин требало да има живот попут његовог?!
– Не знам како то да вам објасним. Откад ми се у 12-ој први пут озбиљно свидело женско, знао сам да нећу бити у стању да у гроб легнем само с једном женом..Разумеш, шта хоћу да кажем – прича Стеван повлачећи први дим за трпезаријским столом у прилично имућно намештеној дневној соби.
„Добри момци“ су ипак бољи!
– Видиш ово моје двориште, она кола тамо? То ти је мој свет и кад га видиш одмах ти је јасно да имам пара и да ми се може. Па, и онај мој комшија Божидар би исто живео као ја, да има пара. А он гоља, нема пас за шта да га уједе. Тешко да и с оном једном женом може да изађе на крај, а камоли с две. Моја Рада и Снежана нема за шта да се буне. Тако ти је то код нас који “знамо знање” – самоуверен је Стева приповедајући нам лагано где је и како срео своје, како их зове, “две јабуке”.
– Прво сам срео Раду. Отац је довео у моју радњу, пре 12 година. Боже, као да је јуче било. Имала је 18, поштена девојка. Ма, нико на свету не би пожелео бољу. Одмах је почела да живи код мене. Како сам се с њом “сродио” нисмо се раздвајали. Били смо ти “као шипка и бубањ” – сећа се са сетом Стеван оног времена.
Наше: “Па, шта је онда пошло по злу”? уз љубопитљиви додатак – што није одмах оженио Раду, Стеван дочекује с приличним негодовањем.
– Како то мислиш – шта је пошло по злу? Па, ништа. Нисам је оженио, јер нисам хтео да јој уливам лажну наду. Од почетка је знала да нећу моћи да јој будем веран. Таквог ме мајка родила. Такав ми је и деда по оцу био. А ни Рада се није бунила. Све сам јој дао! Живела је као краљица!
Свега шест месеци касније у кућу је стигла Снежана.
– Их, моја Снежа. Њу је Рада довела. У ствари, она је крива – прича Стева шеретски.
– Њих две су се знале преко неког заједничког друга. Дошла нам у кућу на кафу, а остала с нама 12 година – прича овај Београђанин напомињући да у почетку није све ишло као по лоју.
Рада се, сазнајемо, мало бунила, али је “попустила под притиском”.
– Рекао сам Ради да је боље овако. Тако ће увек бити сигурна у моју љубав и знаће да је никад нећу варати. Мислим да су је ове моје речи раскравиле. А, искрено мислим и да јој се свидело што нисам изабрао неку много млађу. Снежа је ту, коју годину горе-доле… Ма, то ти је бре љубав! Пуца на све стране.
Хармоничан однос са обе жене
Стеван, признаје, има прилично хармоничан однос са своје две жене, не намарава никада да стане пред матичара, а за обе наводи да на крају дана “легну задовољне у кревет”… Додуше, никада истовремено обе – у Стеванов!
– Па, нисмо ми неки перверзњаци! Не могу сад овако о томе – смешка се безобразно Стева и наставља:
– Имамо ми свој “распоред”. Кад ми се мало више “онако живи” с Радом, Снежа изађе из куће… Зна она како да нас остави саме. Исто тако и Рада уради. Навикли смо се некако. А да вам не причам како ми све блиста поред две жене. Рада боље кува, Снежа пегла “ко професионалац” и педантна је до зла бога… Пође ми вода на уста кад се сетим Радиних сармица…
Деце, према Стевиним речима, како ствари стоје, “нема ни на видику”.
– Одрекли смо се тога… За сада. То је наша заједничка ствар! У ствари, договор – прича искрено овај “формални момак” објашњавајући нам до детаља шта о “срећној породици” мисле комшије.
– Није то њихова ствар! Да имају пара колико и ја, и они би исто радили. Важно је да женама обезбедиш живот какав им треба и какав заслужују… Моје две јабуке нема шта немају. Нема те хаљине, минђуша, огрлица, ципела за којима би заплакале. Све добију – и то на златном тањиру! Док је тако волеће ме, а право да вам кажем, волећу и ја њих! Шта ћу, такав сам. Таквог ме мајка родила. Не кажу џабе, “ко умије, њему двије” – завршава причу с нама Стева испраћајући нас полако “на пут”.
У пролазу нам се учинило да неко вири иза завесе у приземљу суседне зграде… Да, можда нам се, ипак, само учинило.
Једног питања, међутим, никако да се ратосиљамо: “Да ли је поштеније живети овако с две невенчане супруге или бити у браку с једном, а шврљати с другом”?
И, напослетку, треба ли, како каже Стеван, сваки Србин да живи као он?
