Слободан Јовановић (1869-1958) био је цењени правник, историчар, књижевник и политичар некадашње Краљевине Југославије, чији је значај немерљив и данас.
Из његовог богатог књижевног опуса изабрали смо део из књиге „Један прилог за проучавање српског националног карактера“, под називом „О полуинтелектуалцу“. Овај текст и данас тако верно слика нашу болну балканску стварност да га са задовољством преносимо.
„Схваћен у најпотпунијем и најизразитијем виду, полуинтелектуалац је човек који је уредно, можда чак и с врло добрим успехом свршио школу, али у погледу културног образовања и моралног васпитања није стекао скоро ништа. Било услед своје урођене неспособности или због мана школског система, он није добио подстрек за духовно саморазвијање. Он уопште духовне вредности не разуме и не цени. Он све цени према томе колико шта доприноси успеху у животу, а успех узима у ‘чаршијском’ смислу, дакле, сасвим материјалистички. С осталим духовним вредностима одбацује и моралну дисциплину, али не сасвим, јер прекршаји те дисциплине повлаче кривичну одговорност. Ипак, и у моралном, као и у културном погледу, он је у основи остао примитивац. Неомекшан културом, а с ослабљеном моралном кочницом, он има сирове снаге напретек. Школска диплома, као улазница у круг интелигенције, дала му је претерано високо мишљење о себи самом.
У друштвеној утакмици тај дипломирани примитивац бори се без скрупула, а с пуним уверењем да тражи само своје право, које му је школа признала. Он потискује супарнике немилосрдно као да нису жива бића него материјалне препоне. Он је добар лактарош – овај израз продро је у општу употребу једновремено с појавом полуинтелектуалаца.
Претпоставимо да се у њему пробудила политичка амбиција, и да је успео да постане министар. Тај положај могао је уграбити само кроз силно гурање и стрмоглаву јагму, и зато ће сматрати да је то сада нешто ‘његово’. Из те своје тековине или, боље рећи, плена гледаће да извуче што више личног ћара. Биће ‘корупционаш’, али неће бити сасвим свестан те чињенице: толико ће му то изгледати природно и на свом месту. Један полуинтелектуалац, кад је чуо да се говори о његовој оставци, рекао је: ‘Ко је луд да се одваја од пуног чанка?!’
Њему је изгледало непојмљиво да се човек не користи министарским положајем као што би било непојмљиво да човек крај пуног чанка остане гладан. Политичка амбиција једног полуинтелектуалца заправо и није политичка. Она се састоји само у томе да се човек кроз политику обогати, и да на високим положајима прогосподује. Он не зна ни за какве више и општије циљеве. Тек кад полуинтелектуалац избије на врхунац политичког успеха, види се како је он морално закржљао.
Поред полуинтелектуалца који је успео, постоји и полуинтелектуалац који није успео. Већ прави интелектуалац, незапослен или запостављен, готов је опозиционар. Полуинтелектуалац у таквом положају тим је опаснији што не зна ни за какве моралне обзире који би његово огорчење ублажавали […]
Полуинтелектуалац је болесна друштвена појава, која је обелоданила две чињенице:
1. да културни образац представља неопходну допуну националног и политичког обрасца, што се нарочито осећа онда када утицај та два обрасца стане слабити,
2. да школа која се ограничава на давање знања, без упоредног васпитавања карактера, није у стању да спречи појаву таквог друштвеног типа као што је полуинтелектуалац.“
(Постхумно издање, Виндзор, Канада 1964.)
Пола века после ове Јовановићеве бритке анализе, увиђамо се да дипломирани и полудипломирани простаци какве је он осликао, људи без културе и морала, владају нашим јавним и политичким животом на свим нивоима организације друштва. Питамо се шта треба да се деси да наше школске установе (а још више родитељи) опет васпитавају, а не само образују децу, и да друштвом владају људи којима је власт средство постизања јавног добра и јачања народа из ког су потекли, а не средство којим ће остварити личну корист и зацељивати свакојаке комплексе и фрустрације.
