Није лако изборити се са губитком радног места и немогућношћу да себи и најближима обезбедимо пристојан живот. Критички анализирајте своје врлине и мане и будите упорни у проналажењу новог ангажмана
Пет слова, а тежина огромна. Отказ. Виси над главом већине запослених у Србији данас који, не без разлога, верују да је губитак посла трагедија. Јер, у кризи која никако да прође, проналазак новог запослења граничи се са немогућом мисијом.
Страх од отказа или немогућност проналажења посла тешко пада и мушкарцима и женама. Ипак, припадници јачег пола су за нијансу угроженији, јер се од њих и даље очекују да привређују породици. Због чињенице да више нису у стању да брину о деци, мушкарци губе самопоуздање што се негативно одражава и на партнерски однос. Незапосленост погађа и младе, који често све мање виде перспективу у друштву у којем живе. Последице су осећај ниже вредности, неспремност на улазак у емотивне везе и одлагање формирања породице.
Ипак, стручњаци истичу да се и са актуелним економским условима живота или отказом, човек може изборити, јер су људи у прошлости пролазили и кроз много горе ситуације.
Нема правог одговора на питање коме је теже – старијима, који се питају да ли ће икада више наћи посао или младима, који су беспослени у напону снаге. И једни и други, ипак, имају могућност да преокрену ситуацију у своју корист у чему им може помоћи окружење, а ако је неопходно и психотерапеут.
– Сачувати наду није лако, али је неопходно ако желимо да променимо реалност. Потребно је избегавати лењост и учауреност и усмерити се на тражење новог посла. Уместо негирања проблема, носите се са стидом и бесом. Уместо затварања у себе, градите нови пут. Развијајте своје вештине и контакте, тражите храброст у себи и посматрајте ситуацију као нову перспективу, што она свакако може бити ако јој допустимо – каже психолог Ивана Пауновић.
Пре него што дођете у фазу кад ћете отказ назвати, ако не најбољом ствари која вам се десила у животу, а оно бар не тако трагичном, нормално је да прођете кроз читав спектар осећања. На „менију“ су љутња, бес, немоћ, самосажаљење, туга. И тако у круг. Губитак посла велики је стрес, па је неминовно да осећамо угроженост, несигурност и анксиозност, примећује саговорница „Живота плус“.
– Поред тога што остаје без прихода, особа се суочава са пољуљаним самопоуздањем и бригама за будућност. Кризну ситуацију отежава и чињеница о стопи незапослености и броју отпуштања чији смо сведоци не само ми, већ, у мањој или већој мери, људи у читавом свету. Чињеница да су различите врсте кризних ситуација неретке у Србији може носити посебну врсту отпорности на исте, али и осећај исцрпљености и потребу да се „дигну руке“. Укратко, да ли је тешко преболети отказ? Да. Да ли је могуће? Да – јасна је Пауновићева.
Да није лако изборити се са отказом и тешком економском ситуацијом потврђују и многобројне студије. Према недавној Галуповој анкети, незапослени имају два пута већу шансу да постану депресивни од запослених. Негативни ефекти повећавају се са сваким новим даном незапослености. Па тако, људи који траже посао дуже од пола године имају три пута већу шансу да оболе од депресије од запослених. И док се једни у овој ситуацији повлаче од околине, други траже помоћ, код трећих, отказ може извући на површину нагомилане проблеме.
– Уколико је кумулација незадовољства и неношења са ранијим проблемима велика, отказ рецимо може покренути бујицу. Последице су анксиозност, напад панике, психосоматске болести, насиље према себи или другима. Деструктивни обрасци понашања огледају се кроз конфликте са колегама, пријатељима, породицом, партнером. Ваљало би да не изгубимо из вида значај блиских људи, да покушамо да у њима нађемо подршку, а не још један извор нелагодности – подсећа психолог.
Стручњаци подсећају да је после отказа важно отарасити се негативних осећања и одолети ниским страстима. Ма како били у искушењу, немојте послати мејл бившим колегама и директорима, или још горе клијентима, у ком ћете „опљувати“ фирму. Никад не знате ко ће чути за ваш поступак који вас слика као огорчену и осветољубиву особу. И зато, ако већ раније нисте имали храбрости да надлежнима кажете све што мислите, сада ћутите. Следећи корак је да се критички погледате у огледало. Да ли је разлог отказа објективне природе, попут лошег пословања компаније или је у нашим недостацима? Колико смо улагали у образовање након завршетка формалног школовања? Колико језика говоримо? Какве вештине поседујемо? Да смо на месту послодавца, да ли бисмо примили кандидата нашег профила? Након скенирања себе, разгласите пријатељима и познаницима да тражите нови посао, без улажења у детаље и разлоге отказа. Смањите све непотребне трошкове. Будите упорни и не очекујте да вам посао покуца на врата. Истражите тржиште и размислите о промени каријере, па чак и о покретању сопственог бизниса.
– Важно је увидети који капацитети су нам најслабији. Треба да приступимо себи целовито, критички и да се трудимо да променимо оно што је у нашој моћи. Јачајмо снагу да прихватимо оно што не можемо променити, храброст да променимо оно што можемо и мудрост да разликујемо та два – подсећа психолог.
НЕ ГУБИТЕ ВЕРУ
За тренутак, из сурове српске свакодневице преселимо се у Америку средином осамдесетих. Након метеорског успеха, тада 30-огодишњи компјутерски геније Стив Џобс добија отказ у „Еплу“. Неколико месеци провео је размишљајући шта да ради са својим животом, да би онда основао нову компанију. Деценију касније, тријумфално се вратио у „Епл“ откривши да је отказ најбоља ствар која му се икада десила. Његовом савету „никад не губите веру“ неверне Томе ће одмах приговорити контрааргументом да се то десило у Америци у доба кад рецесија није била ни на помолу. Али, ма како звучало нереално, поготово у тренутку кад вам се чини да се свет руши, не заборавите да има истине у оној „кад се једна врата затворе, друга се отворе“. Чак и ако нисте Стив Џобс.
Марија Дедић Новости
