Шта нас очекује у наредним месецима, да ли су се вакцине „исплатиле” и шта смо о ковиду у Србији научили након две године пандемије?

Прилазимо крају ковида (крају пандемије?) и враћамо се у нормалу. Путовања, концерти, окупљања, и „живот као пре” се настављају. Вести искачу о даљим мутацијама, са „шифрама” као што су БА.4/5 или БА.2.12.1, али то слабо ко више прати. Број умрлих се у Америци драстично смањио, сада од вируса умире само 300–400 људи на дан.

Пре пар година, тих 300–400 би били узрок за озбиљну јавну забринутост, али након Делта таласа, који је овде покосио 350.000 живота у року од шест месеци, овакве цифре више нису довољне за наслове у новинама. Људи су се навикли, као што се навикну на ратове и на све друге кризе. Живот иде даље…

Да погледамо шта је ковид урадио на Балкану

На Балкану имамо посебну слику. Делта и прве верзије Омикрона су протутњале, однеле много живота, оставиле доста природног имунитета и сада имамо (бар на неко време) смиренију ситуацију. „На неко време” није претеривање: мада изграђени претходни имунитет и даље доста штити од тешких облика болести и смрти, тренутни подаци показују да прележани вирус скоро нимало не помаже против инфекције новим сојем БА.4/5, а заштита је врло ниска и код вакцинисаних [1, 2]. Имаћемо још таласа, иако они неће бити једнако смртоносни као претходни.

Другим речима, постижемо полако колективни имунитет. Не баш на најбољи начин, не онако како је требало, и са много губитака због веровања у празне приче.

О колико губитака говоримо?

Једно добро мерило је вишак смрти. Наиме, из године у годину, у већини држава и периода, постоје стабилни трендови у броју новорођених и умрлих. Зна се прилично тачно, до нивоа од неколико процената, колико људи ће умрети и колико ће се родити сваке године… ако не буде неких великих спољних утицаја. Пандемија представља велики утицај, који је довео до тога да има више смрти него што обично има.

Ако рангирамо земље по том броју сувишних смрти, балканске државе апсолутно доминирају врхом листе.

Балкан је, на крају крајева, пре свега познат по инату; а инат, нажалост, слабо делује против вируса. Али, ако инат не вреди, шта вреди? Видимо да и вакцинисани добијају болест, зар не? Шта смо могли да урадимо другачије?

Да ли су нам се вакцине исплатиле?

Сад више није сам почетак пандемије и нема панике; имамо инфраструктуру за мерење, имамо гомиле података, можемо проценити ситуацију на јасним цифрама.

Једна од најдетаљнијих студија, објављена недавно у врхунском научном журналу Натуре Медицине, пратила је податке преко 33 хиљаде пацијената и дала врло детаљну поделу дугорочних ефеката [3]. Фокус је био на људима у периоду од шест месеци након опоравка од ковида, у поређењу са људима који нису имали ковид. Постављена су два питања:

Да ли и колико више смрти има у том периоду?
Да ли их има више међу вакцинисанима или невакцинисанима?

У тих шест месеци, на сваких 1000 инфицираних вакцинисаних имамо око 6 додатних смрти, 19 случаја нових плућних болести, 4 додатна случаја хоспитализација због угрушака или излива крви, и 4 додатне дијагнозе значајних неуролошких поремећаја.

У истом периоду, на сваких 1000 инфицираних невакцинисаних, имамо 15 додатних смрти, 34 нова случаја плућних болести, око 14 људи у болницама због угрушака и излива крви, и 6 нових дијагноза неуролошких поремећаја.

Резултати су јасни: најбоље је уопште не добити вирус, без обзира на вакцинацију; међутим, вакцина не само што драстично смањује шансу за тешке болести и смрти од самог ковида већ смањује и шансу за проблеме након прележаног ковида.

Горње цифре важе за људе који су имали блаже облике болести. Ако погледамо људе којима је било потребно болничко лечење и оне који су завршили на интензивној, предност вакцинације је још видљивија:

Број додатних случајева смрти, плућних болести, угрушака, излива крви, и неуролошких дијагноза на сваких 1000 оболелих од ковида, током шест месеци након опоравка, у поређењу са људима који никада нису прележали вирус. А: блажи случајеви болести, Б: случајеви којима је било потребно болничко лечење, И: случајеви којима је била потребна интензивна нега. Плаво: вакцинисане особе (макар две дозе вакцине). Црвено: невакцинисане особе. Адаптирано из референце [3].

Код старијих људи није потребно ни чекати на последице. Свежи подаци из Португалије (која је прва прошла кроз прави Б.4/5 талас) врло лепо показују значај вакцинације, чак и код „благог” Омикрона:

Графикон: вероватноћа смрти по случају болести у зависности од броја доза вакцине и годишта. Подаци су дати за особе од 60 до 70 година старости (лево); 70 до 80 година (центар); и преко 80 (десно). Извор: Министарство здравља Португалије.

Безбројне друге студије потврђују ове налазе (на пример [4, 5, 6, 7]). Нисмо успели да се довољно широко и брзо вакцинишемо како бисмо зауставили вирус; број заражених је увек био толико велики да је вирус имао где да развије нове начине заобилажења имунитета (као што смо се још од почетка епидемије плашили да се може десити). Али имунитет је имунитет и никада није безвредан. Што је особа осетљивијег здравља, утолико је вакцинација важнија и побољшава шансу преживљавања без последица.

Важно је разумети да се већина ових студија базира на укупним смртима из свих разлога и узима у обзир све случајеве свих болести укупно. Значи, овде више нема говора о некаквим „последицама вакцинације”. Ако вакцина изазива нешто, било шта, то онда упада у цифре које важе за вакцинисане и утиче на поређење. Значи, узимајући апсолутно све у обзир, укључујући и нуспојаве, видимо да се вакцинација итекако исплатила, чак и ако нисмо успели да је употребимо онолико добро колико смо могли.

Цена имунитета

Да не буде неспоразума, циљ овог текста није да икога убеђује да се вакцинише; тај брод је давно отпловио. Али дошло је време да јасно погледамо шта се десило у поређењу са оним што се причало.

Шта би са свим оним тврдњама противника вакцинације?

Сећате ли се свих оних наших лекара који су саветовали женама да се не вакцинишу „ако желе да рађају”? Вакцинисаним женама ништа није било, ено их, рађају. Невакцинисане жене које су затруднеле током пандемије, па закачиле вирус, не само да су имале много већу шансу тешке болести и смрти [9, 10] већ сада имају децу са двоструко већом вероватноћом неуролошких и развојних проблема [11].

Ово су ствари за које би требало да постоји некаква друштвена или бар лична одговорност. Да ли ће је бити? Да ли ће неки од оних који су давали такве савете бар осетити стид због тога?

Било је и много расправа на тему истинитости броја смрти и болести. Од чега су људи стварно умирали, како су бележени, за све постоји “нека прича” на интернету. Свако је чуо како је у неком селу неки човек погинуо у несрећи (или добио срчани удар, или умро од рака), али је онда „уписан као ковид”. Шта је стварност? Да ли се она може некако знати?

Смртовнице су званични документи, који садрже и узрок смрти. Оне се, наравно, могу фалсификовати. Но, ако човек који умре у саобраћајној несрећи буде означен као смрт од ковида — то значи да имамо једну смрт мање у рубрици за саобраћајке. Када све саберемо, резултат би требало да буде велики број смрти од ковида и смањен број смрти из свих оних разлога који су „погрешно уписивани”. Шта видимо ако погледамо цифре?

Зелене бројке показују категорије које су се смањиле током ковида. Заиста, имамо мање умрлих од тумора: ту групу чине људи који би умрли од рака ионако, али их је уместо тога однео ковид. Имамо исто тако и мало мање умрлих од болести система за варење, и мокраћно-полног система, из истог разлога. И да, имамо и смањење (мада не велико) у броју смрти од несрећа, повреда, тровања, и сличног. Добар део разлога је стваран — људи су мање путовали, мање је било саобраћајки. Али по овим цифрама, не може се одбацити могућност да је у неком месту заиста неко погинуо у саобраћајки, па био забележен као смрт од ковида.

Али то је мањи део онога што видимо на табели. Видите ли све те црвене бројке? То су категорије у којима се број смрти повећао. Сетимо се да је по званичним подацима у Србији од ковида умрло укупно нешто преко 16.000 људи. Али горње смртовнице нам показују око 50.000 додатних смрти, распоређених у разне категорије, углавном у оквиру „шифре за посебне намене.” Ово су смрти од ковида које нису означене као такве у званичном збиру.

Другим речима, ми имамо можда неколико стотина људи (максимално до две хиљаде) оних који су умрли од других болести, или би „свакако умрли од њих”, а који су забележени као смрти од ковида. Истовремено, имамо преко тридесет хиљада људи који су умрли од ковида, а који нису бројани у смрти од пандемије.

Велика већина тог броја су људи који су директно умрли од ковида, јер се у подацима види да овај вишак смртности прати таласе пандемије. Али део свакако чине смрти људи који нису могли да добију потребне операције или помоћ код срчаних удара, јер су све болнице биле напаковане ковид болесницима. На жалост, то је такође последица ковида, и то су такође смрти које су резултат пандемије. Ако се ковид болнички лечи у ситуацији масовног ширења, без снажних епидемиолошких мера, то зауставља нормалан рад на другим болестима. А када се ковид не лечи у болницама, смртност је троструко већа; да није било специјалних болница и екстремних медицинских мера, црвене цифре на горњој табели би биле још веће него што већ јесу.

Можемо погледати и другу ствар која показује исте резултате, а о којој се тешко може лагати — пензије (генерално, мој лични став је да се државама највише може веровати када за нешто морају да дају новац). Колико је пензија требало да буде исплаћено, а колико заиста и јесте:

Можемо да видимо да „недостаје” око 32.400 пензија, што нам говори како и колико је ово погодило старије људе у нашој држави.

Све ово горе речено је цена само у смислу броја смрти. Цену у дугорочним последицама ћемо плаћати деценијама. Неке од њих смо већ поменули: оштећења плућа, крвотока, срца, бубрега… Неке нисмо, као што је на пример значајан раст у броју менталних болести након ковида (узрокован пре свега запаљењем крвних судова у мозгу [12]). Током долазећих година, специјалисти из скоро свих области медицине биће заузети пацијентима који вуку последице овог вируса. Болнице ће имати више хроничних болесника. Више ће бити инвалида. Људи ће раније у животу морати да иду у пензију и теже ће се изборити са другим болестима на које налете. Све ово има директне и индиректне трошкове које ћемо сви морати да плаћамо.

Могли смо да се боље вакцинишемо. Могли смо да се боље држимо мера, да носимо маске, да одржавамо дистанцирање, и да избегавамо окупљања током критичних периода. Многи од нас то нису радили — што из неповерења у ауторитете, што зато што су веровали причама са Фејсбука, што зато што је било неудобно или компликовано, што због краткорочних трошкова. Али ко не плати на мосту, плаћа на ћуприји, и то скупље и више; од стварности се не може побећи.

Куда даље?

Док ја куцам ове речи, следећи талас већ почиње у Србији. Четврта доза вакцине је већ доступна старијим особама и биће важна, поготово онима који су примили Синофарм вакцине.

По тренутним информацијама из СЗО, као и из америчких, кинеских, и европских центара за контролу болести, вакцине прилагођене за Омикрон ће вероватно бити понуђене свима на јесен [13], као четврта доза.

Ако се садашњи трендови наставе, између те следеће серије вакцине и додатних инфекција које изазива БА.4/5, градња колективног имунитета ће се наставити. Вирус ће и даље бити са нама, имаћемо још таласа, биће још доста мртвих које ћемо (додуше, спорије) накупити током следећих година. Али све је мање вероватно да ће овај вирус произвести поновна затварања или снажна епидемиолошка ограничења. Са сваким кораком заједнички имунитет постаје снажнији. Климаво, постепено, улазимо у тиши и спорији бескрајни рат — и полако се приближавамо крају овог поглавља светске историје.

• Текст је део онлине Медиум публикације “Наука у Србији”, непрофитног пројекта намењеног провереном, научном и јасном информисању грађана. Сви аутори су научници који користе своје знање и искуство за теме које обрађују, а уредници своје медијско искуство .