Македонска новинарка и активисткиња за заштиту животиња Мери Јордановска отпутовала је у Америку, где се по први пут након три и по године срела са псом којем је спасила живот након што је почетком 2013. године устрељен на Поповој Шапки и од пуцњаве парализован.
Мери је путем друштвених мрежа поделила видео-снимак првог сусрета, наводећи да су јој многи људи пре путовања говорили да је пас неће препознати, али да је садашњи власник мешанца са македонских планина рекао да Жиле до тада никада није на некога тако реаговао.
На снимку се види како пас најпре њуши Мери, потом леже на леђа са савијеним ногама у ваздуху, као знак потпуног предавања и покоравања, а сваки пут кад она престане да га милује и чешка, он устаје и предњим шапама – које су му у функцији – повлачи њене руке ка себи и поново леже.
Не одваја се од ње током њеног боравка у Жилетовом пенсилванијском дому, ноћу не спава на свом уобичајеном месту, него поред ње, а љубомору када се Мери посвети другом кућном љубимцу породице која је удомила овог пса, исказује игнорисањем, самосажаљевањем и глумљењем жртве.
Јордановска живи у Скопљу, а на Поповој Шапки има викендицу испред које је пас често спавао. Познавала га је годину дана пре несреће и звала га је Жиле, јер је „жилав“ односно отпоран.
Телефоном је 23. фебруара 2013. године примила штуру информацију да је пас на планини рањен, али да је жив.
Пас је у моменту пуцњаве лежао на леђима и у том положају није могао бити никаква претња никоме. Случај је пријављен полицији, истрага је отворена, али починилац до данас није нађен.
„Убрзо се знало да пас више никада неће моћи стати на своје задње ноге. Размишљала сам и о успављивању, јер тешко је гледати пса у пуној снази како се вуче на предњим ногама. Али Жиле је учинио нешто што ми људи врло ретко чинимо. Прихватио је ствари какве јесу, веровао је људима безрезервно, волео их безусловно и наставио даље, као да се ништа није десило“, рекла је Мери раније Срни.
Седам месеци пас је провео у ординацији ветеринара Марина Величковског у Скопљу. Вежбао је ход на предњим ногама, а активисти за заштиту животиња свакодневно су га посећивали, масирали га, бринули се о њему и чистили му собу.
„Путем друштвених мрежа о Жилету су чули љубитељи животиња широм света. Почели су му стизати пакети хране, играчака и пелена, а прикупила сам и новац за куповину инвалидских колица. Онда је стигла порука од Ким Хемон из Америке која је затражила да буде прва на листи удомитеља пса.
Рекла је да она и њен муж Џон имају усвојену кћерку Морган која болује од неуромишићних поремећаја и којој треба баш такав пријатељ“, сећа се Мери.
Џон Хемон у септембру 2013. године дошао је у Македонију и седам дана касније се вратио у Пенсилванију са псом који је променио живот његове тада шестогодишње кћерке Морган, озбиљно оболеле због тога што јој је биолошка мајка била тешки зависник од дроге.
Долазак пса који не може да живи без туђе помоћи претворио се у „вин-вин“ ситуацију за удомитељску породицу јер је болесна девојчица почела да се осећа боље уз биће којем је помоћ потребнија него што је њој.
