Историја говори да радници никада у пракси (бар у то време и унутар социјалистичких земаља) нису дигнути на такав пиједестал на којем су били у самоуправној Југославији.
Тада нико није питао за националност, материјални статус није био битан, а људи су се ценили по карактерним особинама.
Нису биле ретке приче људи који су од КВ радника дошли до директора једне радне организације.
Запослени су добивали бонове за топли оброк, па су се хранили у ресторанима друштвене исхране или на киосцима с виршлама. У СФРЈ се сматрало природним да запосленима буде плаћен топли оброк.
Радно време је било од 7 до 15 сати уз паузу која се обично проводила у поменутим ресторанима друштвене исхране. Суботе и недеље су биле нерадне осим за оне радне организације код којих је природа посла захтијевала да се ради и за дане викенда.
А за годишње одморе, ту су углавном била радничка одмаралишта у која се опет ишло у организацији синдиката. Могло се платити на рате у току године, па је тај породични годишњи одмор био сасвим нормална ствар и ретки су били они који нису посетили нека од тих примерено названих – радничких одмаралишта.
Плате су углавном биле исплаћиване готовински унутар самог предузећа. Новац је био приложен у посебну коверту на којој су биле наведене основне генералије запосленог и остали подаци везано за обрачун плате. Без већих проблема су се могла користити неплаћена одсуства, боловања, а систематски лекарски прегледи су били обавезни и провођени у свим предузећима.
Када би се десио смртни случај, радник је имао право на бесплатну сахрану. Уколико га је смрт задесила за време радног века, а не у току пензије, у исту радну организацију се одмах запошљавао неко од чланова најуже породице како би се њеним члановима омогућило да и даље имају новчане приходе.
(novi.ba)
