У сатиричном набрајању српских подела, што је управо наслов – 20 српских подела, и књига која је доживела велики број издања, Душан Ковачевић, највећи живи драмски писац, веома успешно дотиче најважније теме које спајају и раздвајају наш народ.
Тако се једним делом бави и дечјим страховима, којих се веома добро сећа. Један од њих описан је у причи Смрт живе жене, где се присећа ситуације коју је доживео са само пет година, а која му је остала као један од страхова који га је пратио годинама касније. А све зато што није осећао да може са неким да разговара о томе, преноси Зелена учионица.
„И никада, никада, нисам покушао никоме да кажем шта ми се дешава и чега сам се толико плашио, јер сам се бојао да ће ми се насмејати и рећи да је све то глупост, како су говорили тих година кад год неко од деце нешто пита. У животу озбиљних људи деца нису постојала; Били су присутни као део имања или да се побрину за време које долази, па смо морали брзо да покупимо веш и децу.“
„Осуђене на себе, генерације су расле без разговора и разумевања, без објашњавања било чега, осим онога што је ионако свако дете знало – Не загреј се на хладноћи. Не пијте хладну воду када се знојите. Пази како прелазиш улицу. Држите свој новац да га не изгубите. Учи да не завршиш као она пропалица… Ако си добар ђак, уписаћемо те у музичку школу и купићемо ти хармонику“…
„Одрасли су све знали, и веровали су у све што је „свето“, а бринули су се само за децу јер су им увек била негде на путу.“
Lyudmila2509/Shutterstock
