Sedenje po baštama ugostiteljskih objekata je ritual kojeg se ne odričemo. Stranci se zaprepaste kada u sred radnog vremena vide pune kafiće i restorane.
I KAD je teško, tu je kafa. Ona što se ispija natenane, u bašti kafića. Stranci bi rekli – srpska posla. Sa tom mišlju se vraćaju u svoje domovine, istovremeno šokirani i oduševljeni što su u Srbiji kafići puni čak i u toku radnog vremena. Standardom života ne možemo da se pohvalimo, pa je to jedan od razloga zbog kojih se uvek pitamo – kako je moguće da se za kafu uvek nađe novca, ali i vremena. Sociolog Milica Kojić kaže da je odgovor više nego jednostavan – Srbi vole da se druže, raspravljaju, čitaju novine, razmenjuju abrove, psuju zbog politike i poveravaju jedni drugima – uz crni napitak.
– Sedenje po kafićima je ritual kojeg se ne odričemo koliko god bili u gužvi ili u škripcu sa novcem – kaže sagovornica „Života plus“. – Turistima ponekad delujemo kao čudaci ili nas olako okarakterišu kao neradnike koji po ceo dan samo kafenišu, ali kada malo bolje upoznaju naš mentalitet, to im postane simpatično. Shvate da to nema veze sa dokolicom i besposličarenjem, nego sa načinom života. Čak nam i zavide kada nas vide onako opuštene, uprkos svim nedaćama koje nam se dešavaju. Njihov mentalni sklop, međutim, nije na to navikao, ali se trude da nas, tih nekoliko dana koliko su u Srbiji, isprate u ispijenim kafama. Bile one domaće, nes ili espreso. Važno je da dobro miriše.
Bašte kafića su, čini se, najpunije u prestonici, mada ni male sredine ne zaostaju po tom pitanju. Stolice se iznose sa prvim lepim danima i unose tek kada krenu ozbiljne jesenje kiše. U tom periodu se odvija čitav jedan paralelni svet, naizgled sačinjen samo od ispijenih kafa, ali one zapravo razotkrivaju naš mentalitet. Pa i šarm.
– Društvenost je odlika našeg naroda. Mi volimo da se družimo na otvorenom, uživamo da uz kafu merkamo prolaznike, komentarišemo ko je šta obukao, da se hvalimo sakupljenim tračevima, kinjimo junake rijaliti programa koji su upropastili naše društvo, degradirali sistem vrednosti… Tu smo „bez dlake na jeziku“, jer se najprirodnije opustimo, pa i damo sebi oduška. Posle toga možemo da se vratimo poslu, porodici, računima… U kafićima se vidi i ko je džek, a ko škrtica. Zna se ko se nikada ne lati novčanika, a ko voli da časti – kaže sagovornica.
Ona podseća i da je kafenisanje tradicija koju negujemo. Kafana je, zna se, oduvek imala posebno mesto kod Srba, znalo se da se tu o mnogo čemu odlučuje i mnogo toga rešava. I nisu samo književnici i političari sedeli za kafanskim stolom, nego i običan svet. Ona je bila i izvor inspiracije i mesto na kojem su svi mogli da se na trenutak izmeste iz svakodnevice i uživaju u malim stvarima.
T. Loš, Novosti
