TAMO JE KAO U LOGORU, BUBAŠVABE SMO UBIJALI NA SVAKIH 5 MINUTA! Ovo su priče Srba koji su radili u Slovačkoj i OPEKLI SE ZA CEO ŽIVOT!

„Trbuhom za kruhom“.

Uz Espreso aplikaciju ni jedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!

Ovom parolom krenuli su mnogi Srbi koji su se zbog loše finansijske situacije odlučili da posao potraže u Slovačkoj.

Očajnička potreba za odlaskom u inostranstvo naizgled je lak ulazak u svet „brze zarade“. Ipak, da li je zaista tako?

PLAČU I PADAJU U NESVEST, DRŽE IH KAO KRIMINALCE: Pohapšeni Srbi na radu u Slovačkoj, MOLE ZA POMOĆ!

Najnoviji slučaj, u kojem je 72 radnika u Slovačkoj, na privremenom radu, među kojima ima dosta Srba, privedeno juče oko 10 sati, pokazatelj je toga da tu uvek sve ne „štima“.

Naime, kako je Marija Z. rekla za medije, tamo su radnike iz Srbije držali u zatvoru kao kriminalce.

– Potpisali su hrpu papira, imali su prevoditelja koje boli uvo. Kažu da je fejk ugovor, lažna firma i prete im kazne zabrane ulaska u EU – kaže Marija Z., koja je pomenula agenciju „Max“ preko koje su našli radni angažman u Slovačkoj.

Pokušali smo da stupimo u kontakt sa ovom agencijom. Međutim, na više različitih brojeva telefona u nekoliko oglasa naišli nismo na isti odogvor: ili je broj nepostojeći, ili je korisnik nedostupan.

Da 72 ljudi koje je privedeno poput kriminalaca nisu usamljeni, svedoče i mnoga negativna iskustva vezana za kratkoročne odlaske u inostranstvo, konkretno u Slovačku.

Privremeni rad u ovoj zemlji neki su uporedili sa – logorom.

U ispovesti za portal „magločistač.rs„, jedna Subotičanka ispričala je da su prošli torturu u Slovačkoj o kojoj se jednostavno ne može ćutati. Svoju priču je ispričala prvenstveno zbog toga kako bi ljudi bili oprezniji kada se radi o poslu u inostranstvu, da ne potpisuju bilo šta i da nemaju poverenje čak ni u lokalne ljude.

– Bili smo u Beču, ali situacija sa poslom nije išlo kako smo želeli, pa smo došli kući. Tu smo od nekoga čuli da se traže radnici za rad u Slovačkoj. Obratili smo se D.O.O. Munka 2000, odnosno Laslu Nađu. Kada je čovek ogorčen, veruje u sve. A on je bio toliko ubedljiv da nismo sumnjali uopšte kada je rekao da će mesečna plata u Slovačkoj biti 700 evra za šta ćemo morati raditi dnevno između 8 i 12 sati, da ćemo dobiti tri topla obroka dnevno i besplatan smeštaj – priča ova žena.

Savetnik je prvo rekao da će putni troškovi iznositi sitnicu, nekih 30 ili 40 evra. To je kasnije poraslo na 70 evra po glavi. Ugovor koji su potpisali je precizirao da je on savetnik koji je predao znanje i da za to njemu pripada određena svota. Ugovor je precizirao i sumu koja mu je isplaćena. Radi se o 200 evra po osobi.

– Kombi koji nas je dovezao u Slovačku je iz Vojvodine prevozio nas devetoro. Stali smo na nepoznatom mestu, a dva dvadesetogodišnjaka su nam pokazala dve fabrike. Navodno jedna od fabrika je bila vlasništvo jednog od mladića, a druga vlasništvo njegovog oca. Kasnije se ispostavilo da se radi o korejskim firmama koje se zovu Banjo i bave se sastavljanjem Samsung televizora. Nas su smestili negde gde su uslovi bili katastrofalni, imali smo zajednički tuš sa muškarcima. Četvoro nas je bilo u sobi, smešteni na vojničkim krevetima, a o toplom obroku nije bilo ni govora. Satnica je bila 2,2 evra, iako su nam rekli da ćemo dobiti fiksnu platu. Ja sam odmah htela da se vratim kući, ali mi smo opet tražili zajam da bi i otputovali uopšte na rad, a znala sam da od posrednika neću dobiti natrag ništa – objašnjava ova Subotičanka.

Odmah su počeli raditi, njen muž je radio samo dva dana, a treći dan se ispostavilo da za njega više nema posla.

– Ja sam radila i dalje, ali kada su u četvrtak uveče (za petak su nam inače obećali avans, što je trebalo da bude oko 20 ili 30 evra) rekli da se pakujemo jer ćemo sledećeg dana biti prevezeni u drugu fabriku udaljenu oko sto kilometara od mesta gde smo bili.

U mestu Cifer, sto kilometara dalje, nas je čekala žena koja se zvala Margareta. Ona je predstavljala slovačku agenciju Agentura Max. Tu je smeštaj bio prihvatljiv, ali je prva prodavnica bila trideset kilometara daleko. Zapravo, bila je jedna i u tom mestu, ali je tamo sve koštalo trostruko, nego u drugim radnjama: za primer, jedan hleb je koštao dva evra. Margareta nam je rekla, da ćemo nakon posla imati dobru razonodu; džoging, kako bismo otišli u radnju udaljenu trideset kilometara – priča ona.

Subotičanka je na novom radnom mestu sastavljala plehane vaze visine četiri metara. Njenom mužu su rekli da će ga prevesti na drugo radno mesto, ali su ga odvezli samo u pansion. I ovde beše obećan avans, ali ništa. Za prvomajske praznike su za četiri dana ostali bez para i bez hrane. Muž naše sagovornice se upoznao sa nekoliko građevinara, sa njima je radio dva dana, za šta je dobio pedeset evra. Sa tim parama su nekako preživljavali

– U ponedeljak su nam opet rekli da nas vode na drugo mesto, ali smo mi odlučili da bojkotujemo početak rada dok ne dobijemo avans. Bili smo izmoreni i fizički i psihički. Na novom radnom mestu smo lepili etikete na televizore pored pokretne trake. Istovremeno je stizalo četiri televizora, a traka se pokretala tako brzo da nismo mogli precizno lepiti. Uveče su došli i rekli da smo dobili otkaz jer nismo dovoljno dobro radili i da će nas odvesti na četvrto radno mesto. Iz grupe nas je ostalo samo četvoro, drugi bračni par je pristao da ode na četvrto radno mesto gde će, naravno, dobiti avans. Mi više nismo u to poverovali. Trebali smo čekati do petka da ponovo počnemo sa radom na nekom četvrtom mestu, bez hrane, bez ičega, a nismo mogli ni spavati. Nismo hteli da idemo dalje. Još jednu noć smo prespavali u pansionu, od Rumuna koji su takođe stanovali tamo smo dobili tri faširane šnicle i četiri cigarete. Nisu mogli više gledati kako patimo. Otišli smo u slovačku policiju, ali tamo su nam samo rekli da ne mogu učiniti ništa jer smo potpisali ugovor. Ugovor je bio na slovačkom, ni reči nismo razumeli, a uzalud smo tražili tumača. Tada sam pozvala brata da dođe po nas. Sledećej jutra su stigli, a ja kao da sam se ponovo rodila kada sam ih videla. To nije Evropska Unija, to je katastrofa! – zaključila je ona.

U Slovačku mahom zbog novca i naočigled dobrih uslova rada i zarade često odlaze i Leskovčani.

Po dosadašnjem iskustvu, kako je ranije pisao portal „Jugmedia“ dve trećine njih se vrati nakon desetak dana bez zarade i bez uloženog novca.

Najveći problem, iako naša policija tvrdi da je oko angažovanja naših ljudi za privremeni rad u Slovačkoj sve čisto, predstavljaju „fantomske“ agencije čija predstavništva ne postoje u Srbiji prevoze radnike u ovu zemlju koji se često odande vraćaju brže nego što su otišli i tvrde da su preživeli pravi pakao.

Tako je jedan dvadesetogodišnji Leskovčanin M.S. je odlučio da i on „okuša sreću“ i zaradi novac da sebi plati školarinu na studijama, a odande je jedva izvukao živu glavu.

Leskovčanin kaže da je ceo autobus budućih radnika ostavljen ispred zgrade na periferiji Trnave koja je izgledala, po njegovim rečima, kao koncetracioni logor.

– Na spratu ima po deset soba. U njima po osam ili devet kreveta. Unutra neverovatno smrdi, a na celom spratu samo jedno kupatilo. Imao sam sreće da budem prebačen u neki hotel, kao sa tri zvezdice, gde sam sobu delio sa još trojicom momaka iz Srbije. Ali smo tamo na svakih 5 minuta ubijali po jednu bubašvabu – priča ovaj dvadesetogodišnjak.

A iz hotelske sobe nije izašao do petka, iako je trebalo da počne da radi od ponedeljka.

Niko u kompaniji zapravo nije znao da on treba da bude angažovan na poslovima u fabrici, molio je i dvorio da ga „ubace“, a 5 dana je proveo živeći na jednoj kantici krema.

Opekli su se i otac i sin iz Crvenke koji su otišli da zarade, a vratili se da ne završe na ulici.

Nedeljko i Milan Medić iz Crvenke, otac i sin, doživeli su neprijatno iskustvo u Slovačkoj, gde su otišli da rade, a odatle se vratili posle dve nedelje boravka bez ikakve zarade i još sa pretnjom da će ostati dužni agenciji preko koje su bili angažovani, iako bi, da nisu spakovali kofere, završili na ulici, pisale su ranije Novosti.

(Espreso.rs)

Espreso.RS | Izvor Vesti