Тамара Скрозза је недавно подсетила на улогу патријарха Павла у протестима 1996/97. Иако је, каже, заблуда да је он пробио кордон у Коларчевој улици, тај моменат када је патријарх стао испред студената остао је забележен у историји.
„Није он разбио кордон у Коларчевој, била сам сведок томе, али је први прошао том улицом. Полицајци су се потпуно склонили кад су видели њега, нас су пропуштали. То је имало симболички неописив значај. Слика студената који марширају иза патријарха обишла је свет“, истакла је Скрозза.
Догађаји и реакције црквених званичника у последње време указују на неку врсту раскола у Српској православној цркви (СПЦ), изјавила је заменица главног уредника ФоНета. Док се на вишим нивоима у цркви „ломи копље“, у Гроцкој је ситуација јаснија. Претходни протести у овом насељу показали су јасно „ко је на којој страни“ – већина локалних верника подржава студентске захтеве.
Подршка стиже чак и од локалне цркве: током првог протеста звона су звонила док је маса грађана пролазила поред храма. На другом протесту, видљив је био свештеник који стоји раме уз раме са грађанима – иако се о њему говорило да је близак власти.
Црква је иступила и у знак подршке „бициклистима“: позајмљен је сто за донације за студенте, а у храму су запаљене свеће, укључујући и ону коју је запалила особа друге вере – иако је овај гест наишао на осуду противника протеста, који су студенте критиковали чак и због „погрешног прекрштавања“.
Локална школа је, међутим, била закључана да би спречила „злоупотребу“. Директорка је, кажу упућени, одбила да пусти студенте и матуренте до тоалета. С друге стране, пумпа НИС-а и оближња ћевабџиница Pink Panter радо су им отвориле врата.
Једно је сигурно: студенти су подстакли људе да се не плаше да искажу став и да крше „једнодумље“. Историја показује да је слепо праћење власти уништавало целе народе.
До пре пар месеци, Гроцка се сматрала узорном „напредњачком општином“. Међутим, протести су открили да није све тако идилично. Током претходних 13 година, локалне функције (чак и црквене) додељиване су искључиво онима који су били „покорни режиму“. Данас се то мења: чак и они који су допринели систему схватају његову пропаст и дижу глас.
Ова промена се огледа и у позицијама црквених лица – неки свештеници отворено подржавају протесте, што је преседан у скоријој историји. Ако влашћу контролисани медији и даље игноришу грађански отпор, људи ће своју наду полагати у оне који слушају народ – било да су то свештеници, професори или обични грађани.
Промена је неизбежна, ма колико се „напредњаци“ трудили да одрже статус кво. Ако не друго, грађани ће се окренути онима који подржавају младе – упркос страху од репресије. Генерално, то је већ почело да се дешава.
Жељко Маторчевић
Насловна: Архива Жиг инфо
