Зашто Вучићу смета Шаровић? Одакле толики страх од онога што Шаровић ради? Одговор лежи у заједничком политичком пореклу и заједничкој политичкој школи.
Вучић и Шаровић су поникли у истој радикалској башти. Све што су сазнали и научили, исисано је из исте нађубрене земље. И једног и другог гајио је Воја и у обојицу је полагао исте наде, само се нису исто развили. Један га је напустио када му је било најтеже, а други му је остао веран све док се није вратио из хашког казамата. Првог није било брига шта ће бити са „татом“, а други се трудио да му се увек нађе при руци и да му пружи добру логистичку и правну подршку. Када се Војислав вратио из Хага, кренуо је у политички напад на одбеглог Николића и његову овчицу Вучића. Тако смо сазнали да су постојали неки тајни разговори, тајни договори и тајне комбинације, које су довеле до распада СРС и до формирања СНС. Наравно, Војислав је набрајао и имена људи са којима су Тома и Аца договарали тактике, потезе и финалне позиције. Шешељ је рекао да је први разговор био са Џејмсом Лајоном (шефом међународне кризне групе), који их је после спојио са Мортоном Абрамовицем.
Прва назнака разлаза између Шаровића и Шешеља био је предлог да за председничког кандидата испред СРС уместо Шаровића иде Војина супруга, која до тада није била присутна у политици. Претпостављам да је та кандидатура имала за циљ да се не гура прст у око међународној заједници, а ни новој гарнитури власти која се већ назирала, а све то зарад каснијих договора, олакшица и бенефиција. Војислав је већ одавно био познат као неко ко је склон склапању, по њега, позитивних аранжмана. Сећамо се председничких избора када је у првом кругу до ногу потукао Лилића, а да је у другом кругу веома лако изгубио, и још лакше прихватио пораз, од непознатог Милутиновића. Тада су се спомињале некакве цифре због којих је Воја без речи препустио победу. Вероватно је проценио да је Шаровић особа са којом не би могао да улази у некакве калкулације, па је Јадранка била прихватљивија као кандидат. Шаровић је и поред тога остао веран. По повратку из Хага, Шешељ је изјавио да има два рака, а то су „отпадници и издајници“ Николић и Вучић. 2016. Шаровић је подржао Шешеља као кандидата за председника на изборима. После ових избора су и почели проблеми. Шешељ је постепено омекшао према неверном „сину“, а почео да одбацује оног верног и, како се све више приближавао Вучићу, све се више удаљавао од Шаровића и његових примедби. Сада Шешељ изјављује да је Шаровић „тешки психопата“ и да је „интелигентан, али луд и покварен“.
Какав је то дил настао када се ономе ко те је издао привучеш, а ономе ко те је бранио, подржавао и слушао, сада кажеш „да га је требало водити на психијатрију“?
Дакле, Шаровић и Вучић се одлично познају и Вучић зна да Шаровић одлично препознаје радикалску психологију и зна како да се приближи онима које он вуцара по вајним митинзима и да из њих чупа оно најгоре. При томе, Шаровић одлично познаје Вучићев карактер и зна да га удари тамо где га највише боли, а то је сујета. Старо ривалство је једно време било закопано, јер је Вучић одскочио, а Шаровић се примирио, али како је време пролазило и како се у Вучићу будила жеља за апсолутном доминацијом, дошло је до ситуације у којој смо сада. Вучић губи конце, а Шаровић се увлачи у масу, онако уз шеретски осмех гађа Вучића право у мету. Сарказам који примењује у интервјуима са Вучићевим следбеницима донео је велику популарност Шаровићу и он одједном постаје новинарско-репортерски симбол отпора режиму. То свакако није пријало врховнику и у једном тренутку стиже наредба да се Немања ухапси, а да при томе није урадио ништа против закона. Чак шта више, особа скромнијих способности га је физички напала, ударила и насртала на њега. Наравно да се убрзо схватило да тај потез није дао позитиван резултат и да је само подигао популарност Немање Шаровића, па је напрасно пуштен на слободу после прегледа у Ургентном центру. Ово је била и показна вежба са јасном поруком да се хрома власт неће либити од употребе органа безбедности и према другима који покушају да разоткрију преваре власти потопљене у „обојену“ корупцију. Вучић је и најавио могућа хапшења, а при томе је споменуо и тајкуне и опозиционе лидере.
Тешко је бити неприкосновен, а онда одједном све почне да се руши. Одлуке које се доносе у таквим ситуацијама су најчешће веома личне и проистичу из острашћености и мањка разума. Ту се и крије опасност за 15. март, јер Вучић већ најављује нереде и хапшења. Већ увелико прети репресијом и постаје јасно да он не жели да испуни први захтев студената и да се правосудни систем покрене, и да сви у ланцу корупције која је довела до пада надстрешнице, буду приведени правди. То изазива озбиљну сумњу да је на крају тог ланца баш он, као и да је иза свих ланаца он или неко његов, па се због тога све кочи, изврће и исмејава. Плашим се да ће 15. марта, попут напада на Скупштину града Новог Сада, бити убачени појединци или групе, који ће за задатак имати стварање хаоса како би се оправдала репресија државе и интервенције полиције.
Што нас буде више, његов страх ће бити већи. Што нас буде више, пре ће се агонија завршити. Вучић је кукавица и то сада показује и овим довођењем Ћација из свих места, а данас је стигао и аутобус са косовским таблицама. Малтретира оне које је већ Куртију поклонио, а они као овце блејећи иду за предводником. Он једноставно завађа народ.
Горан Пекарски
