Zašto Vučiću smeta Šarović? Odakle toliki strah od onoga što Šarović radi? Odgovor leži u zajedničkom političkom poreklu i zajedničkoj političkoj školi.
Vučić i Šarović su ponikli u istoj radikalskoj bašti. Sve što su saznali i naučili, isisano je iz iste nađubrene zemlje. I jednog i drugog gajio je Voja i u obojicu je polagao iste nade, samo se nisu isto razvili. Jedan ga je napustio kada mu je bilo najteže, a drugi mu je ostao veran sve dok se nije vratio iz haškog kazamata. Prvog nije bilo briga šta će biti sa „tatom“, a drugi se trudio da mu se uvek nađe pri ruci i da mu pruži dobru logističku i pravnu podršku. Kada se Vojislav vratio iz Haga, krenuo je u politički napad na odbeglog Nikolića i njegovu ovčicu Vučića. Tako smo saznali da su postojali neki tajni razgovori, tajni dogovori i tajne kombinacije, koje su dovele do raspada SRS i do formiranja SNS. Naravno, Vojislav je nabrajao i imena ljudi sa kojima su Toma i Aca dogovarali taktike, poteze i finalne pozicije. Šešelj je rekao da je prvi razgovor bio sa Džejmsom Lajonom (šefom međunarodne krizne grupe), koji ih je posle spojio sa Mortonom Abramovicem.
Prva naznaka razlaza između Šarovića i Šešelja bio je predlog da za predsedničkog kandidata ispred SRS umesto Šarovića ide Vojina supruga, koja do tada nije bila prisutna u politici. Pretpostavljam da je ta kandidatura imala za cilj da se ne gura prst u oko međunarodnoj zajednici, a ni novoj garnituri vlasti koja se već nazirala, a sve to zarad kasnijih dogovora, olakšica i beneficija. Vojislav je već odavno bio poznat kao neko ko je sklon sklapanju, po njega, pozitivnih aranžmana. Sećamo se predsedničkih izbora kada je u prvom krugu do nogu potukao Lilića, a da je u drugom krugu veoma lako izgubio, i još lakše prihvatio poraz, od nepoznatog Milutinovića. Tada su se spominjale nekakve cifre zbog kojih je Voja bez reči prepustio pobedu. Verovatno je procenio da je Šarović osoba sa kojom ne bi mogao da ulazi u nekakve kalkulacije, pa je Jadranka bila prihvatljivija kao kandidat. Šarović je i pored toga ostao veran. Po povratku iz Haga, Šešelj je izjavio da ima dva raka, a to su „otpadnici i izdajnici“ Nikolić i Vučić. 2016. Šarović je podržao Šešelja kao kandidata za predsednika na izborima. Posle ovih izbora su i počeli problemi. Šešelj je postepeno omekšao prema nevernom „sinu“, a počeo da odbacuje onog vernog i, kako se sve više približavao Vučiću, sve se više udaljavao od Šarovića i njegovih primedbi. Sada Šešelj izjavljuje da je Šarović „teški psihopata“ i da je „inteligentan, ali lud i pokvaren“.
Kakav je to dil nastao kada se onome ko te je izdao privučeš, a onome ko te je branio, podržavao i slušao, sada kažeš „da ga je trebalo voditi na psihijatriju“?
Dakle, Šarović i Vučić se odlično poznaju i Vučić zna da Šarović odlično prepoznaje radikalsku psihologiju i zna kako da se približi onima koje on vucara po vajnim mitinzima i da iz njih čupa ono najgore. Pri tome, Šarović odlično poznaje Vučićev karakter i zna da ga udari tamo gde ga najviše boli, a to je sujeta. Staro rivalstvo je jedno vreme bilo zakopano, jer je Vučić odskočio, a Šarović se primirio, ali kako je vreme prolazilo i kako se u Vučiću budila želja za apsolutnom dominacijom, došlo je do situacije u kojoj smo sada. Vučić gubi konce, a Šarović se uvlači u masu, onako uz šeretski osmeh gađa Vučića pravo u metu. Sarkazam koji primenjuje u intervjuima sa Vučićevim sledbenicima doneo je veliku popularnost Šaroviću i on odjednom postaje novinarsko-reporterski simbol otpora režimu. To svakako nije prijalo vrhovniku i u jednom trenutku stiže naredba da se Nemanja uhapsi, a da pri tome nije uradio ništa protiv zakona. Čak šta više, osoba skromnijih sposobnosti ga je fizički napala, udarila i nasrtala na njega. Naravno da se ubrzo shvatilo da taj potez nije dao pozitivan rezultat i da je samo podigao popularnost Nemanje Šarovića, pa je naprasno pušten na slobodu posle pregleda u Urgentnom centru. Ovo je bila i pokazna vežba sa jasnom porukom da se hroma vlast neće libiti od upotrebe organa bezbednosti i prema drugima koji pokušaju da razotkriju prevare vlasti potopljene u „obojenu“ korupciju. Vučić je i najavio moguća hapšenja, a pri tome je spomenuo i tajkune i opozicione lidere.
Teško je biti neprikosnoven, a onda odjednom sve počne da se ruši. Odluke koje se donose u takvim situacijama su najčešće veoma lične i proističu iz ostrašćenosti i manjka razuma. Tu se i krije opasnost za 15. mart, jer Vučić već najavljuje nerede i hapšenja. Već uveliko preti represijom i postaje jasno da on ne želi da ispuni prvi zahtev studenata i da se pravosudni sistem pokrene, i da svi u lancu korupcije koja je dovela do pada nadstrešnice, budu privedeni pravdi. To izaziva ozbiljnu sumnju da je na kraju tog lanca baš on, kao i da je iza svih lanaca on ili neko njegov, pa se zbog toga sve koči, izvrće i ismejava. Plašim se da će 15. marta, poput napada na Skupštinu grada Novog Sada, biti ubačeni pojedinci ili grupe, koji će za zadatak imati stvaranje haosa kako bi se opravdala represija države i intervencije policije.
Što nas bude više, njegov strah će biti veći. Što nas bude više, pre će se agonija završiti. Vučić je kukavica i to sada pokazuje i ovim dovođenjem Ćacija iz svih mesta, a danas je stigao i autobus sa kosovskim tablicama. Maltretira one koje je već Kurtiju poklonio, a oni kao ovce blejeći idu za predvodnikom. On jednostavno zavađa narod.
Goran Pekarski
