Није проблем бити болестан, као што није ни срамота бити болестан. Некада су се људи згражавали и бежали када се неко разболи. Такво понашање било је резултат слабог општег образовања, али и страха од могућности да болест „прескочи“ на нас.
Тако је било некада, али данас су се ствари промениле. Опште образовање је порасло и сви смо постали свесни могућности да се свако од нас може разболети. Толико смо узнапредовали у тој толеранцији да смо прескочили све границе и, што би млађи рекли — „обрнули смо игрицу“. Сада више не бежимо, него се окупљамо око оних највише оболелих — ментално оболелих.
Да смо небески народ и да нам ни бомбе не могу ништа, показали смо за време бомбардовања, а исто тако смо и за време пандемије пркосили прописаним мерама за спречавање ширења заразе. Шта нама може да се деси кад смо отпорни на све? Можда ми јесмо небески народ, и можда смо отпорни на вирусе или бактерије, али дефинитивно нисмо отпорни на психичка обољења. У том свом инаћењу и пркосу према вирусима, бактеријама и бомбама, постали смо подложни психичким и менталним утицајима. Постали смо подложни индукованим психозама. Некада се бежало од оних који се понашају као лудаци, а данас су неки постали идоли и лидери. Данас је постало нормално да у први план избијају они који тотално одударају од стереотипа заснованог на здравом разуму и традиционалним нормама. Електронски медији су главни преносиоци тог новог начина сагледавања и популаризације.
Стара кинеска народна пословица каже: „Криво дрво живи свој живот, а право заврши у даскама.“ Тако је и са људима. Разне врсте медија и друштвених мрежа омогућиле су да они другачији, чуднији, смелији, дрчнији, а има и оних девијантних и искомплексираних, привлаче више посматрача. Због пренаглашене и наметнуте толеранције њихово „чудно“ некима постаје нормално, а дојучерашње нормално и свакодневно постаје демоде. Када је у питању мода или начин живота — сложићу се да свако има право да живи свој живот на начин који сам изабере, и свако има право да се диви било коме и да га имитира. Тако је са модом и начином живота. Али када је у питању општа ствар, као што је политика и вођење државе, ту би толеранција требало да буде доста нижа. Требало би порадити на политичкој едукацији становништва, а не да нам се догађају овакве ствари. Људи не знају ни ко је ко, ни ко је шта.
Наш просечан гласач не размишља. Он гледа у једног човека. Гласач владајуће гарнитуре не препознаје да су у коалицији и Карићи, и Вулин, и Драшковић, Вацић и Милица, али и Дачић. Наш гласач не зна да лева-десна, социјалистичко-капиталистичке, либерално-традиционалистичке оријентације не постоји. Гласач напредњака не жели у Европу, али се слика са заставом ЕУ. Гласач напредњака и социјалиста, а поготово деснице, не жели да се права геј заједнице шире и не одобрава такву врсту опредељења, али ће се грлити и фотографисати са председницом скупштине. Гласач напредњака не да Косово и верује у шарену лажу сервирано од њиховог миљеника, а види да се један по један део отуђује и губи.
Према речима председника државе, против ове и овакве власти — оно што је виђено на полумилионском скупу 15. марта — су припадници добро стојећег слоја људи, односно богатији део популације. Како он рече: „Буне се богати.“ Што се тиче образовног нивоа, речено је да је то боље образованији део популације, само што је овога пута изостала констатација да се буне паметнији. Из овога проистиче да су за власт, у просеку, сиромашнији и они који немају тај образовни ниво. То се могло и констатовати из видео материјала са скупова као и из интервјуа које су давали. Сви су незадовољни примањима и условима у којима живе, али никада нису боље живели. Очигледно да она „дај народу хлеба и игара“ испуњава сврху настанка изреке. Стрпаш масу у аутобус, даш им по сендвич и флашу воде, одведеш их да слушају Бају — и завршио си посао.
Много њих верује да им паре даје лично председник, као и да, по „ћалетовим“ тврдњама, он сам плаћа све ручкове и вечере свих делегација које долазе. Они и даље верују да он има плату од 2.000 евра и да од тога живи и плаћа школарину за прекогранично образовање. Они и даље верују да усмено прихватање Охридског споразума нема никакву важност и да не производи никакве обавезе. Они и даље верују да копање литијума не може да уништи природу и да задуживање од преко 40 милијарди евра у последњих 12 година није ништа лоше. Они и даље верују да додатних 18 милијарди за ЕКСПО није погубно за Србију. Они и даље верују у Деда Мраза.
Као што рекох — није проблем бити болестан, али је проблем када своју болест, користећи и злоупотребљавајући систем, институције или медије, намећеш као нове нормативе у понашању или веровању.
Ко и даље верује у ово што слуша, чује и види преко про-вадиних медија, треба да оде и провери да није случајно већ дуже време изложен — индукованој психози. То не боли, а може помоћи!
Горан Пекарски
Насловна : Жиг инфо/вештачка интелигенција
