Nije problem biti bolestan, kao što nije ni sramota biti bolestan. Nekada su se ljudi zgražavali i bežali kada se neko razboli. Takvo ponašanje bilo je rezultat slabog opšteg obrazovanja, ali i straha od mogućnosti da bolest „preskoči“ na nas.
Tako je bilo nekada, ali danas su se stvari promenile. Opšte obrazovanje je poraslo i svi smo postali svesni mogućnosti da se svako od nas može razboleti. Toliko smo uznapredovali u toj toleranciji da smo preskočili sve granice i, što bi mlađi rekli — „obrnuli smo igricu“. Sada više ne bežimo, nego se okupljamo oko onih najviše obolelih — mentalno obolelih.
Da smo nebeski narod i da nam ni bombe ne mogu ništa, pokazali smo za vreme bombardovanja, a isto tako smo i za vreme pandemije prkosili propisanim merama za sprečavanje širenja zaraze. Šta nama može da se desi kad smo otporni na sve? Možda mi jesmo nebeski narod, i možda smo otporni na viruse ili bakterije, ali definitivno nismo otporni na psihička oboljenja. U tom svom inaćenju i prkosu prema virusima, bakterijama i bombama, postali smo podložni psihičkim i mentalnim uticajima. Postali smo podložni indukovanim psihozama. Nekada se bežalo od onih koji se ponašaju kao ludaci, a danas su neki postali idoli i lideri. Danas je postalo normalno da u prvi plan izbijaju oni koji totalno odudaraju od stereotipa zasnovanog na zdravom razumu i tradicionalnim normama. Elektronski mediji su glavni prenosioci tog novog načina sagledavanja i popularizacije.
Stara kineska narodna poslovica kaže: „Krivo drvo živi svoj život, a pravo završi u daskama.“ Tako je i sa ljudima. Razne vrste medija i društvenih mreža omogućile su da oni drugačiji, čudniji, smeliji, drčniji, a ima i onih devijantnih i iskompleksiranih, privlače više posmatrača. Zbog prenaglašene i nametnute tolerancije njihovo „čudno“ nekima postaje normalno, a dojučerašnje normalno i svakodnevno postaje demode. Kada je u pitanju moda ili način života — složiću se da svako ima pravo da živi svoj život na način koji sam izabere, i svako ima pravo da se divi bilo kome i da ga imitira. Tako je sa modom i načinom života. Ali kada je u pitanju opšta stvar, kao što je politika i vođenje države, tu bi tolerancija trebalo da bude dosta niža. Trebalo bi poraditi na političkoj edukaciji stanovništva, a ne da nam se događaju ovakve stvari. Ljudi ne znaju ni ko je ko, ni ko je šta.
Naš prosečan glasač ne razmišlja. On gleda u jednog čoveka. Glasač vladajuće garniture ne prepoznaje da su u koaliciji i Karići, i Vulin, i Drašković, Vacić i Milica, ali i Dačić. Naš glasač ne zna da leva-desna, socijalističko-kapitalističke, liberalno-tradicionalističke orijentacije ne postoji. Glasač naprednjaka ne želi u Evropu, ali se slika sa zastavom EU. Glasač naprednjaka i socijalista, a pogotovo desnice, ne želi da se prava gej zajednice šire i ne odobrava takvu vrstu opredeljenja, ali će se grliti i fotografisati sa predsednicom skupštine. Glasač naprednjaka ne da Kosovo i veruje u šarenu lažu servirano od njihovog miljenika, a vidi da se jedan po jedan deo otuđuje i gubi.
Prema rečima predsednika države, protiv ove i ovakve vlasti — ono što je viđeno na polumilionskom skupu 15. marta — su pripadnici dobro stojećeg sloja ljudi, odnosno bogatiji deo populacije. Kako on reče: „Bune se bogati.“ Što se tiče obrazovnog nivoa, rečeno je da je to bolje obrazovaniji deo populacije, samo što je ovoga puta izostala konstatacija da se bune pametniji. Iz ovoga proističe da su za vlast, u proseku, siromašniji i oni koji nemaju taj obrazovni nivo. To se moglo i konstatovati iz video materijala sa skupova kao i iz intervjua koje su davali. Svi su nezadovoljni primanjima i uslovima u kojima žive, ali nikada nisu bolje živeli. Očigledno da ona „daj narodu hleba i igara“ ispunjava svrhu nastanka izreke. Strpaš masu u autobus, daš im po sendvič i flašu vode, odvedeš ih da slušaju Baju — i završio si posao.
Mnogo njih veruje da im pare daje lično predsednik, kao i da, po „ćaletovim“ tvrdnjama, on sam plaća sve ručkove i večere svih delegacija koje dolaze. Oni i dalje veruju da on ima platu od 2.000 evra i da od toga živi i plaća školarinu za prekogranično obrazovanje. Oni i dalje veruju da usmeno prihvatanje Ohridskog sporazuma nema nikakvu važnost i da ne proizvodi nikakve obaveze. Oni i dalje veruju da kopanje litijuma ne može da uništi prirodu i da zaduživanje od preko 40 milijardi evra u poslednjih 12 godina nije ništa loše. Oni i dalje veruju da dodatnih 18 milijardi za EKSPO nije pogubno za Srbiju. Oni i dalje veruju u Deda Mraza.
Kao što rekoh — nije problem biti bolestan, ali je problem kada svoju bolest, koristeći i zloupotrebljavajući sistem, institucije ili medije, namećeš kao nove normative u ponašanju ili verovanju.
Ko i dalje veruje u ovo što sluša, čuje i vidi preko pro-vadinih medija, treba da ode i proveri da nije slučajno već duže vreme izložen — indukovanoj psihozi. To ne boli, a može pomoći!
Goran Pekarski
Naslovna : Žig info/veštačka inteligencija
