Од 2000. па наовамо, Гроцка је била све мање интересантна странкама које су водиле републику и град. Гроцка је служила само за прикупљање гласова јер је структура становништва таква да се са мало улагања могло добити много.
Социјалисти су владали годинама уз веома мало капиталних инвестиција. Увек се све завршавало обећањима и малим испуњењима. Грочани су очигледно на то навикли. Пољопривредна средина окренута свакодневним пословима на имањима није превише тражила. Поштен и скроман народ тражио је ту и тамо неко насипање пута, дом културе и мало бољу здравствену заштиту.
Дошао је 5. октобар. Кренула је нова енергија и неке ствари су се покренуле. Дата су нова обећања, али су почела да се испуњавају и нека стара. Социјалисти су ту били мудри и тихо, без помпе, прикључили су се новом таласу. Та мудра одлука довела је до дрмања и онако слабог јединства ДОС-а у коме су се скупили многи неискусни. Пуно малих странака које су јахале на таласу генералног незадовољства. Многи од њих су се бусали у груди како ће се они питати у општини и како ће они водити општину, а од искуства у политици нису имали ни „и“ а ни „п“. Данак неискуству покренуо је низ погрешних потеза и дошло је до поделе првобитне структуре. Почеле су свађе и препирке, печати су „украдени“ и однети у Министарство државне управе и локалне самоуправе. Јасно се видело неискуство, политичка неписменост и несигурност. Сви сујетни и убеђени да су предодређени и да су политичке Месије. Све је кренуло низбрдо и тада се 2001. први пут могла чути из градских структура изјава да је општинска гарнитура и општина „брод лудака“.
Од тада су се многе ствари догодиле. Било је успона и падова, било је господе али и сподоба, било је и паметних али и оних других. Сетимо се унутрашње самоопсаде када су се Симоновићеви радикали, подржани од Блажиних и још неких, забарикадирали у општинској згради и ту су данима јели, пили, смрдели и ко зна шта све још. На прозорима су били џакови са песком и плинске боце. Шипке од скела и арматуре биле су испреплетане и заварене. Све је личило на неки примитивни период када су се дворци бранили од напада, а напада и нападача нигде.
Тада је политика примитивизма почела и продубила се са стратегијом владања Драгољуба Симоновића. Почело је шиканирање и отпуштање, кренуло се са претњама, омаловажавањима и застрашивањима, а запослени су ћутали. Послушници су савијали главе и плашили се за себе и своја радна места. Тако је зло почело и „брод лудака“ је оправдао тај наметнути, али испоставило се заслужени епитет.
Симоновић, колико год био омражен, последњи је председник општине Гроцка који је имао контролу и ауторитет. Сви после њега су довођени и монтирани да слушају и да ћуте. Да раде оно што им се каже, а они, жељни осећаја моћи, макар и привидне, ћуте и глуме председнике или понешто друго. Наравно, ту предњаче напредњаци. Политика „за уво па у Гроцку“ узимала је све више маха. Неспособност није најгоре што један председник може да покаже. Проблем је када „они одозго“ поставе оне који су умишљени, било да су неки привредници или неки титулари, па се они покондире. Суета на крову, а знање и способност у подруму.
Ту ситуацију имамо и сада. Склоњен је „привредник“ и доведен „доктор“. Ослободили место у Старом граду, а попунили у Гроцкој. Постоји председник, али као да не постоји. Моћи нема и за све мора „некога“ да зове, да пита. Да замоли. Да се умоли… Е, тај неко је председник општине.
У општинском одбору иста ствар. Склоњени у страну стари и проверени и постављен нови и неискусни. Сада музу колико год могу јер им се може, а марионета — као марионета, ћути и мрда се. Председник општине има шефа, али и председник општинског одбора има другог шефа. Шеф до шефа, а памети нигде. Поделили се у некакве групе, кланове. Једни су уз председника општине, а поједини су уз заменика председника општине. Трећи, њих четворо, свако јутро доручкују заједно и попут Мапетоваца смеју се и једном и другом.
Намећу једни друге, снимају возила и таблице. Тужакају се и свако хоће да смени оног другог, а док тај рат без мозга траје, општина пропада. Нема планова, нема инвестиција.
Сада се трву и око места директора Дирекције за изградњу и урбанизам, ако се то и даље тако зове. Један гурa једног, старог, а други неког другог, новог. Овај претходни је одлично ћутао и трпео, а овај нови би да још боље трпи и ћути. Мапетовци имају своју идеју, али неће истрчавати да не би били избачени из ложе. Сачекаће мудро да виде ко ће победити, а онда — живео победник.
Да ли је све ово показатељ знања и политичке мудрости оних „горе“? Не, није. То је само показатељ неспособности и незнања. Све ово је само праћење политике највећег сујетника на овим просторима. Наравно „у историји“, јер код нас је све сада најбоље и највеће „у историји“. Шта је ту опет интересантно? Сви ћуте и трпе. Зашто, када се крај види. Ту је, веома близу и веома брзо.
Горан Пекарски
Насловна: Карикатура/ илустрација- Жиг инфо/вештачка интелигенција
