Od 2000. pa naovamo, Grocka je bila sve manje interesantna strankama koje su vodile republiku i grad. Grocka je služila samo za prikupljanje glasova jer je struktura stanovništva takva da se sa malo ulaganja moglo dobiti mnogo.
Socijalisti su vladali godinama uz veoma malo kapitalnih investicija. Uvek se sve završavalo obećanjima i malim ispunjenjima. Gročani su očigledno na to navikli. Poljoprivredna sredina okrenuta svakodnevnim poslovima na imanjima nije previše tražila. Pošten i skroman narod tražio je tu i tamo neko nasipanje puta, dom kulture i malo bolju zdravstvenu zaštitu.
Došao je 5. oktobar. Krenula je nova energija i neke stvari su se pokrenule. Data su nova obećanja, ali su počela da se ispunjavaju i neka stara. Socijalisti su tu bili mudri i tiho, bez pompe, priključili su se novom talasu. Ta mudra odluka dovela je do drmanja i onako slabog jedinstva DOS-a u kome su se skupili mnogi neiskusni. Puno malih stranaka koje su jahale na talasu generalnog nezadovoljstva. Mnogi od njih su se busali u grudi kako će se oni pitati u opštini i kako će oni voditi opštinu, a od iskustva u politici nisu imali ni „i“ a ni „p“. Danak neiskustvu pokrenuo je niz pogrešnih poteza i došlo je do podele prvobitne strukture. Počele su svađe i prepirke, pečati su „ukradeni“ i odneti u Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave. Jasno se videlo neiskustvo, politička nepismenost i nesigurnost. Svi sujetni i ubeđeni da su predodređeni i da su političke Mesije. Sve je krenulo nizbrdo i tada se 2001. prvi put mogla čuti iz gradskih struktura izjava da je opštinska garnitura i opština „brod ludaka“.
Od tada su se mnoge stvari dogodile. Bilo je uspona i padova, bilo je gospode ali i spodoba, bilo je i pametnih ali i onih drugih. Setimo se unutrašnje samoopsade kada su se Simonovićevi radikali, podržani od Blažinih i još nekih, zabarikadirali u opštinskoj zgradi i tu su danima jeli, pili, smrdeli i ko zna šta sve još. Na prozorima su bili džakovi sa peskom i plinske boce. Šipke od skela i armature bile su isprepletane i zavarene. Sve je ličilo na neki primitivni period kada su se dvorci branili od napada, a napada i napadača nigde.
Tada je politika primitivizma počela i produbila se sa strategijom vladanja Dragoljuba Simonovića. Počelo je šikaniranje i otpuštanje, krenulo se sa pretnjama, omalovažavanjima i zastrašivanjima, a zaposleni su ćutali. Poslušnici su savijali glave i plašili se za sebe i svoja radna mesta. Tako je zlo počelo i „brod ludaka“ je opravdao taj nametnuti, ali ispostavilo se zasluženi epitet.
Simonović, koliko god bio omražen, poslednji je predsednik opštine Grocka koji je imao kontrolu i autoritet. Svi posle njega su dovođeni i montirani da slušaju i da ćute. Da rade ono što im se kaže, a oni, željni osećaja moći, makar i prividne, ćute i glume predsednike ili ponešto drugo. Naravno, tu prednjače naprednjaci. Politika „za uvo pa u Grocku“ uzimala je sve više maha. Nesposobnost nije najgore što jedan predsednik može da pokaže. Problem je kada „oni odozgo“ postave one koji su umišljeni, bilo da su neki privrednici ili neki titulari, pa se oni pokondire. Sueta na krovu, a znanje i sposobnost u podrumu.
Tu situaciju imamo i sada. Sklonjen je „privrednik“ i doveden „doktor“. Oslobodili mesto u Starom gradu, a popunili u Grockoj. Postoji predsednik, ali kao da ne postoji. Moći nema i za sve mora „nekoga“ da zove, da pita. Da zamoli. Da se umoli… E, taj neko je predsednik opštine.
U opštinskom odboru ista stvar. Sklonjeni u stranu stari i provereni i postavljen novi i neiskusni. Sada muzu koliko god mogu jer im se može, a marioneta — kao marioneta, ćuti i mrda se. Predsednik opštine ima šefa, ali i predsednik opštinskog odbora ima drugog šefa. Šef do šefa, a pameti nigde. Podelili se u nekakve grupe, klanove. Jedni su uz predsednika opštine, a pojedini su uz zamenika predsednika opštine. Treći, njih četvoro, svako jutro doručkuju zajedno i poput Mapetovaca smeju se i jednom i drugom.
Nameću jedni druge, snimaju vozila i tablice. Tužakaju se i svako hoće da smeni onog drugog, a dok taj rat bez mozga traje, opština propada. Nema planova, nema investicija.
Sada se trvu i oko mesta direktora Direkcije za izgradnju i urbanizam, ako se to i dalje tako zove. Jedan gura jednog, starog, a drugi nekog drugog, novog. Ovaj prethodni je odlično ćutao i trpeo, a ovaj novi bi da još bolje trpi i ćuti. Mapetovci imaju svoju ideju, ali neće istrčavati da ne bi bili izbačeni iz lože. Sačekaće mudro da vide ko će pobediti, a onda — živeo pobednik.
Da li je sve ovo pokazatelj znanja i političke mudrosti onih „gore“? Ne, nije. To je samo pokazatelj nesposobnosti i neznanja. Sve ovo je samo praćenje politike najvećeg sujetnika na ovim prostorima. Naravno „u istoriji“, jer kod nas je sve sada najbolje i najveće „u istoriji“. Šta je tu opet interesantno? Svi ćute i trpe. Zašto, kada se kraj vidi. Tu je, veoma blizu i veoma brzo.
Goran Pekarski
Naslovna: Karikatura/ ilustracija- Žig info/veštačka inteligencija
