На овогодишњем Миксер фестивалу, у недељу 1. јуна, у простору Миљенко Дерета у Београду одржана је панел-дискусија под називом „Искуства самониклих иницијатива у јавним културним политикама“. У оквиру догађаја приказан је документарни филм посвећен последњим данима Зеленог звона, легендарног простора слободе, отпора и уметничког израза из Зрењанина, који је од 1991. до затварања 2016. године био уточиште независних мислилаца, уметника и активиста.
Панел је окупио појединце који су својим радом и залагањем обележили независну културну сцену у Србији: Бранислава Гуту Грубачког, оснивача Зеленог звона и Покрета Нови оптимизам, Ану Миљанић директорку ЦЗКД-а, Милицу Пекић, кустоскињу и суоснивачицу уметничког колектива КИОСК, Здравка Вулина,садашњег продуцента а бвшег директора СКЦНС Фабрике, и Ивана Лалића, драмског писца и извршног директора Миксер фестивала. Разговор је модерирала новинарка Марина Фратуцан из Новог Сада.
Говорећи о Зеленом звону, Бранислав Гута Грубачки подсетио је да је овај простор био много више од угоститељског објекта, био је једна врста покрета, уточиште и симбол једне генерације.
„Зелено звоно није било само место, то је био дух, време, нераскидива солидарна повезаност људи.Окупљало је уметнике, глумце, музичаре, професоре, активисте, све оне који су желели да стварају и мисле другачије. Био је то дуго једини простор у Зрењанину у којем си могао да чујеш другачији тон, да видиш другачију слику, да размишљаш својом главом и размењујеш то јавно са другима”, рекао је Грубачки.
Он је додао да Зелено звоно за својих 25 година готово никад није имало институционалну подршку, али је имало моћ сталног окупљања које је прерасло некакву заједницу. „Зато кад ме питају шта је за мене најважније што сам радио, кажем Зелено звоно. Јер то није било само место, то је био друштвени покрет, простор у којем је отпор добијао облик, а слобода смисао, и из којег је и изашао пре више од 20 година и Покрет Нови Оптимизам као нематерјална артикулација свега”, истакао је Грубачки.
Констатовано је да је данас немогуће такво Зелено звоно не само у Зрењанину, него било где другде у Војводини и Србији, и да је зато наш једини задатак политичко деловање за промену амбијента и режима у којем живимо.
Извршни директор Миксер фестивала Иван Лалић оценио је да су самоникле културне иницијативе, попут Зеленог звона или самог Миксера, кључни показатељи снаге заједнице и културе ван институционалних оквира.
„Када говоримо о децентрализацији културе, не говоримо само о географији, већ о повратку културе њеним изворима, заједницама, иницијативи, смислу. Самоникле иницијативе нису инциденти. Оне су модел за будућност“, рекао је Лалић.
Он је упозорио да, иако су поједини закони о приватним иницијативама формално усвојени, они се не примењују у пракси. „Данас, и после три деценије транзиције, многа наша позоришта још увек функционишу по моделима из осамдесетих. Систем се није реформисао, остао је замрзнут. Потребна је суштинска промена у организацији, приступу и финансирању културе“, нагласио је.
Лалић је додао да искуства самониклих простора стварања и отпора не треба романтизовати, већ институционализовати, не како би их се спутало, већ како би им се омогућио опстанак и раст.
Учесници панела су поручили да без слободних простора изражавања и подршке самониклим иницијативама, културни живот у Србији остаје сиромашнији и затворенији. У времену у којем институције све више подлежу политичкој и економској контроли, управо овакви простори показују да култура може бити и место отпора, дијалога и друштвене трансформације, поручено је на панелу Миксер фестивала.
