Постоје тренуци када се све борбе, сви ожиљци и сва уверења сажму у један једини осећај. Такав осећај преплавио ме је док сам недавно стајао пред студентима на платоу Филозофског факултета, говорећи у знак подршке пребијеном колеги Алекси Станковићу. Та част није припала мени, већ истрајности. А та истрајност има своју цену, исписану ожиљцима. Мојим, у виду сломљене јагодичне кости 2018. године, због које ме држава и данас није удостојила одговора ко су нападачи. И оним много страшнијим, у виду спаљене куће мог колеге Милана Јовановића.
Али да бисте разумели садашњост, морамо се вратити у прошлост, у 2011. годину. Тада сам улазио у новинарство, а Гроцком је владао један човек. Тај човек, касније и народни посланик у два мандата, био је Горан Пекарски. Управо он је тада „купио“ двојицу мојих колега. Понудио им је сигурност и привилегије, они су прихватили. Ја нисам. Остао сам сам и кренуо да градим своју причу, портал „Жиг инфо“, ширећи мрежу инсајдера, сарадника и читалаца.
Шта се десило са мојим бившим колегама? Након пада власти којој су служили, без дана паузе, прешли су да служе новој, напредњачкој гарнитури. Продали су се поново. Њихова прича је само микрокосмос онога што је постало модел за успех у Србији. Гледамо како некадашњи опозиционари, разни Булатовићи и Мартиновићи, данас грчевитије бране лик и дело Александра Вучића него изворни чланови странке. Постали су већи католици од папе, јер продана душа увек мора да буде гласнија како би доказала своју лојалност новом власнику.
И док једни граде каријере на прелетању, постоје и они још гори – циници који тврде да су „сви исти“ и који својим нечињењем највише помажу режиму, нападајући прво оне који се боре.
А онда се, деценију касније, круг затвара на најневероватнији начин. Данас за „Жиг инфо“, портал који је настао из отпора према његовој некадашњој власти, пише управо Горан Пекарски. Човек који се, за разлику од многих, јавно суочио са својом прошлошћу и о њој проговорио. Не ради то за новац, већ из уверења.
Питали су многи зашто Пекарски данас пише за „Жиг“. Рекао је да је 2011. године оштетио „Жиг“ тиме што је узео двоје од нас троје и да је на тај начин нанео штету гласилу које је једини корективни фактор на политичкој сцени Гроцке. Данас се, како каже, искупљује. Искупљује се од 2020. године, када је написао први текст за „Жиг“. У Скупштини Србије су га питали зашто пише за „Жиг“, за наводно непријатељско гласило, а његов одговор је био: „Па да нема њих, ми не бисмо знали шта Симоновић ради у Гроцкој.“
И шта се дешава? Читам коментаре по друштвеним мрежама: „Маторчевић се продао Пекарском“, „Сад их Пекарски плаћа“. Исте оне лажи о плаћању које слушам годинама. Дакле, моје колеге које је Пекарски једном купио, а затим су се продале и другима, данас су у систему и нико их не спомиње. А мени, који се никада нисам продао, замера се сарадња са човеком који се искрено покајао за своју политичку прошлост.
И онда се запитам, са горчином, али потпуно мирно: коме то смета? Коме смета када неко каже „погрешио сам“ и покуша да ту грешку исправи радећи за опште добро? Да ли то можда смета управо онима који су се већ продали или онима који стрпљиво чекају у реду за своју цену?
Можда је рачуница проста. Можда им је лакше да, ако лажима упрљају мој образ који никада нису могли да купе, њихов прљави образ буде привидно чистији?
Њима и свим сличнима поручујем да наставе да гледају и да се смеју. Јер док они гледају, ми радимо. Истражујемо, пишемо и гурамо. Баш као и ови студенти, који су једина преостала нада овог друштва. Они разумеју оно што полтрони никада неће: борба за слободу је маратон, а част нема цену. Као што ми је рекао мој колега Милан, на свој 75. рођендан, док дише помоћу апарата: „Жеља ми је да удахнем дах слободе.“
Та жеља је светиња. Она се не продаје.
Запамтите – лудило, и оно политичко и оно морално, јесте склоно паду. Само га треба гурати.
Жељко Маторчевић
Насловна: Илустрација- Жиг инфо/ вештачка интелигенција
