Postoje trenuci kada se sve borbe, svi ožiljci i sva uverenja sažmu u jedan jedini osećaj. Takav osećaj preplavio me je dok sam nedavno stajao pred studentima na platou Filozofskog fakulteta, govoreći u znak podrške prebijenom kolegi Aleksi Stankoviću. Ta čast nije pripala meni, već istrajnosti. A ta istrajnost ima svoju cenu, ispisanu ožiljcima. Mojim, u vidu slomljene jagodične kosti 2018. godine, zbog koje me država i danas nije udostojila odgovora ko su napadači. I onim mnogo strašnijim, u vidu spaljene kuće mog kolege Milana Jovanovića.
Ali da biste razumeli sadašnjost, moramo se vratiti u prošlost, u 2011. godinu. Tada sam ulazio u novinarstvo, a Grockom je vladao jedan čovek. Taj čovek, kasnije i narodni poslanik u dva mandata, bio je Goran Pekarski. Upravo on je tada „kupio“ dvojicu mojih kolega. Ponudio im je sigurnost i privilegije, oni su prihvatili. Ja nisam. Ostao sam sam i krenuo da gradim svoju priču, portal „Žig info“, šireći mrežu insajdera, saradnika i čitalaca.
Šta se desilo sa mojim bivšim kolegama? Nakon pada vlasti kojoj su služili, bez dana pauze, prešli su da služe novoj, naprednjačkoj garnituri. Prodali su se ponovo. Njihova priča je samo mikrokosmos onoga što je postalo model za uspeh u Srbiji. Gledamo kako nekadašnji opozicionari, razni Bulatovići i Martinovići, danas grčevitije brane lik i delo Aleksandra Vučića nego izvorni članovi stranke. Postali su veći katolici od pape, jer prodana duša uvek mora da bude glasnija kako bi dokazala svoju lojalnost novom vlasniku.
I dok jedni grade karijere na preletanju, postoje i oni još gori – cinici koji tvrde da su „svi isti“ i koji svojim nečinjenjem najviše pomažu režimu, napadajući prvo one koji se bore.
A onda se, deceniju kasnije, krug zatvara na najneverovatniji način. Danas za „Žig info“, portal koji je nastao iz otpora prema njegovoj nekadašnjoj vlasti, piše upravo Goran Pekarski. Čovek koji se, za razliku od mnogih, javno suočio sa svojom prošlošću i o njoj progovorio. Ne radi to za novac, već iz uverenja.
Pitali su mnogi zašto Pekarski danas piše za „Žig“. Rekao je da je 2011. godine oštetio „Žig“ time što je uzeo dvoje od nas troje i da je na taj način naneo štetu glasilu koje je jedini korektivni faktor na političkoj sceni Grocke. Danas se, kako kaže, iskupljuje. Iskupljuje se od 2020. godine, kada je napisao prvi tekst za „Žig“. U Skupštini Srbije su ga pitali zašto piše za „Žig“, za navodno neprijateljsko glasilo, a njegov odgovor je bio: „Pa da nema njih, mi ne bismo znali šta Simonović radi u Grockoj.“
I šta se dešava? Čitam komentare po društvenim mrežama: „Matorčević se prodao Pekarskom“, „Sad ih Pekarski plaća“. Iste one laži o plaćanju koje slušam godinama. Dakle, moje kolege koje je Pekarski jednom kupio, a zatim su se prodale i drugima, danas su u sistemu i niko ih ne spominje. A meni, koji se nikada nisam prodao, zamera se saradnja sa čovekom koji se iskreno pokajao za svoju političku prošlost.
I onda se zapitam, sa gorčinom, ali potpuno mirno: kome to smeta? Kome smeta kada neko kaže „pogrešio sam“ i pokuša da tu grešku ispravi radeći za opšte dobro? Da li to možda smeta upravo onima koji su se već prodali ili onima koji strpljivo čekaju u redu za svoju cenu?
Možda je računica prosta. Možda im je lakše da, ako lažima uprljaju moj obraz koji nikada nisu mogli da kupe, njihov prljavi obraz bude prividno čistiji?
Njima i svim sličnima poručujem da nastave da gledaju i da se smeju. Jer dok oni gledaju, mi radimo. Istražujemo, pišemo i guramo. Baš kao i ovi studenti, koji su jedina preostala nada ovog društva. Oni razumeju ono što poltroni nikada neće: borba za slobodu je maraton, a čast nema cenu. Kao što mi je rekao moj kolega Milan, na svoj 75. rođendan, dok diše pomoću aparata: „Želja mi je da udahnem dah slobode.“
Ta želja je svetinja. Ona se ne prodaje.
Zapamtite – ludilo, i ono političko i ono moralno, jeste sklono padu. Samo ga treba gurati.
Željko Matorčević
Naslovna: Ilustracija- Žig info/ veštačka inteligencija
