Некада су се сцене са „Грочанских свечаности“ и других локалних манифестација могле описати као народне. Функционери владајуће Српске напредне странке, макар и привидно, кретали су се међу грађанима, смешкали се, руковали и покушавали да створе слику приступачности. Данас, слика је драстично другачија. Последњи догађаји у Гроцкој недвосмислено показују да су се локални челници СНС-а повукли иза живих зидова – припадника приватног обезбеђења и дискретно присустне полиције.
Оно што посебно упада у очи јесте одсуство некадашње принудне масовности. Нема више аутобуса са пензионерима или радника јавних предузећа који аплаузима и присуством стварају лажни утисак подршке. Истина је, заправо, врло прагматична: каса је празна. Власт у Гроцкој већ годинама не расписује конкурсе за удружења, па су и пензионери, чија је „подршка“ често била мотивисана управо тим средствима, изгубили разлог да буду део декора.
Врхунац ове новонастале дистанце између власти и народа догодио се током завршне вечери свечаности. У бизарној сцени, председник општине, др Саша Чапрић, лично је одлучио да до бине спроведе певача Дарка Лазића. Према тврдњама очевидаца, у тој својој „мисији“ одгурнуо је једну девојку, што је изазвало гневну реакцију њеног пратиоца. Вербални сукоб умало је прерастао у физички, али је брза реакција обезбеђења спречила даљу ескалацију. Слика председника који се, окружен телохранитељима, сукобљава са сопственим грађанима на највећој локалној прослави, метафора је која говори више од хиљаду речи. Сличне сцене виђене су и претходних дана на вашару, где су директори јавних предузећа у касним сатима били под будним оком обезбеђења. Дани када су функционери под шатром наручивали песме с народом очигледно су давна прошлост.
Ови догађаји нису само изоловани инциденти; они су симптоми дубље кризе. Анализирајући ове податке и уопштену, „осиромашену“ слику Гроцке, постаје јасно да напредњаци више немају снагу коју су некада пројектовали. Штавише, поставља се питање да ли те снаге уопште и има, с обзиром на то да их, како се чини, напуштају и они највернији. Када брод почне да тоне, пацови га први напуштају – стара је изрека која се овде чини савршено применљивом.
У овој политичкој једначини, кључна непозната постаје понашање коалиционог партнера – Социјалистичке партије Србије. Историја српског вишестраначја научила нас је да су социјалисти мајстори политичког преживљавања и да увек некако успеју да се пребаце на победничку страну. Не треба заборавити да је СНС на власт у Србији дошао управо захваљујући гласовима СПС-а, који је тада напустио своје дотадашње партнере из Демократске странке. Готово преко ноћи, реторика одбране демократа замењена је савезом са напредњацима. Да ли историја може да се понови?
Ова могућност у Гроцкој није занемарљива. Социјалисти држе изузетно важну позицију председника Скупштине општине, која је по статуту, и у пракси, често моћнија од позиције председника општине. Многи се и данас сећају „владавине“ Горана Пекарског, не знајући да он формално није био председник општине, већ управо председник Скупштине, баш као и данас др Ђорђе Станојевић из редова СПС-а. За разлику од својих коалиционих партнера из СНС-а, функционери СПС-а нису виђени са обезбеђењем. Они се и даље крећу слободно, шаљући тиху, али јасну поруку.
Остаје отворено питање да ли социјалисти већ мере нове опције и чекају прави тренутак да се дистанцирају од брода који све очигледније пропушта воду. Време ће показати да ли је њихов појас за спасавање већ спреман, али једно је сигурно: власт која се од сопственог народа брани кордонима обезбеђења већ је изгубила најважнију битку – битку за поверење.
За Жиг инфо:
Жељко Маторчевић
Насловна: ГО Гроцка
