Nekada su se scene sa „Gročanskih svečanosti“ i drugih lokalnih manifestacija mogle opisati kao narodne. Funkcioneri vladajuće Srpske napredne stranke, makar i prividno, kretali su se među građanima, smeškali se, rukovali i pokušavali da stvore sliku pristupačnosti. Danas, slika je drastično drugačija. Poslednji događaji u Grockoj nedvosmisleno pokazuju da su se lokalni čelnici SNS-a povukli iza živih zidova – pripadnika privatnog obezbeđenja i diskretno prisustne policije.
Ono što posebno upada u oči jeste odsustvo nekadašnje prinudne masovnosti. Nema više autobusa sa penzionerima ili radnika javnih preduzeća koji aplauzima i prisustvom stvaraju lažni utisak podrške. Istina je, zapravo, vrlo pragmatična: kasa je prazna. Vlast u Grockoj već godinama ne raspisuje konkurse za udruženja, pa su i penzioneri, čija je „podrška“ često bila motivisana upravo tim sredstvima, izgubili razlog da budu deo dekora.
Vrhunac ove novonastale distance između vlasti i naroda dogodio se tokom završne večeri svečanosti. U bizarnoj sceni, predsednik opštine, dr Saša Čaprić, lično je odlučio da do bine sprovede pevača Darka Lazića. Prema tvrdnjama očevidaca, u toj svojoj „misiji“ odgurnuo je jednu devojku, što je izazvalo gnevnu reakciju njenog pratioca. Verbalni sukob umalo je prerastao u fizički, ali je brza reakcija obezbeđenja sprečila dalju eskalaciju. Slika predsednika koji se, okružen telohraniteljima, sukobljava sa sopstvenim građanima na najvećoj lokalnoj proslavi, metafora je koja govori više od hiljadu reči. Slične scene viđene su i prethodnih dana na vašaru, gde su direktori javnih preduzeća u kasnim satima bili pod budnim okom obezbeđenja. Dani kada su funkcioneri pod šatrom naručivali pesme s narodom očigledno su davna prošlost.
Ovi događaji nisu samo izolovani incidenti; oni su simptomi dublje krize. Analizirajući ove podatke i uopštenu, „osiromašenu“ sliku Grocke, postaje jasno da naprednjaci više nemaju snagu koju su nekada projektovali. Štaviše, postavlja se pitanje da li te snage uopšte i ima, s obzirom na to da ih, kako se čini, napuštaju i oni najverniji. Kada brod počne da tone, pacovi ga prvi napuštaju – stara je izreka koja se ovde čini savršeno primenljivom.
U ovoj političkoj jednačini, ključna nepoznata postaje ponašanje koalicionog partnera – Socijalističke partije Srbije. Istorija srpskog višestranačja naučila nas je da su socijalisti majstori političkog preživljavanja i da uvek nekako uspeju da se prebace na pobedničku stranu. Ne treba zaboraviti da je SNS na vlast u Srbiji došao upravo zahvaljujući glasovima SPS-a, koji je tada napustio svoje dotadašnje partnere iz Demokratske stranke. Gotovo preko noći, retorika odbrane demokrata zamenjena je savezom sa naprednjacima. Da li istorija može da se ponovi?
Ova mogućnost u Grockoj nije zanemarljiva. Socijalisti drže izuzetno važnu poziciju predsednika Skupštine opštine, koja je po statutu, i u praksi, često moćnija od pozicije predsednika opštine. Mnogi se i danas sećaju „vladavine“ Gorana Pekarskog, ne znajući da on formalno nije bio predsednik opštine, već upravo predsednik Skupštine, baš kao i danas dr Đorđe Stanojević iz redova SPS-a. Za razliku od svojih koalicionih partnera iz SNS-a, funkcioneri SPS-a nisu viđeni sa obezbeđenjem. Oni se i dalje kreću slobodno, šaljući tihu, ali jasnu poruku.
Ostaje otvoreno pitanje da li socijalisti već mere nove opcije i čekaju pravi trenutak da se distanciraju od broda koji sve očiglednije propušta vodu. Vreme će pokazati da li je njihov pojas za spasavanje već spreman, ali jedno je sigurno: vlast koja se od sopstvenog naroda brani kordonima obezbeđenja već je izgubila najvažniju bitku – bitku za poverenje.
Za Žig info:
Željko Matorčević
Naslovna: GO Grocka
